Beograd na nečistoj vodi

Kraj je radne nedelje, a sastanak, iako visi o koncu, možda je upravo u toku. Šef poslaničke grupe SNS u Skupštini grada Beograda, u vezi sa sadržajem nagoveštenog susreta, izjavljuje: „Ovo je samo jedan razgovor kako da pomognemo da Beograd bude jedna prelepa metropola i da iskoristimo potencijale koje imamo, a imamo ih dosta.“

Ovde nas, pre svega, zanima sintagma „prelepa metropola“, jer se odavno već, preko pola veka, o Beogradu kod nas neizostavno koristi jedna druga sintagma, stavljena u usta jednom od najistaknutijih arhitekata dvadesetog veka, Le Korbizjea, koju je on, navodno, izrekao još pre sto godina, nazvavši ga „najružnijim mestom na svetu“.

Postoje dve varijante ove neproverene fame, smatrane istinitim iskazom. Duža glasi ovako: „Beograd je najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu.“ Druga varijanta, koju kao Korbizjeovu navodi i Milorad Pavić, jeste: „Najružniji grad na najlepšem mestu.“ Obe se danas mogu pročitati i na sajtu Turističke organizacije Beograda, i obe su, dakako, lažni citati.

Korbizje jeste napisao i objavio nekoliko redova o Beogradu, i to u svojoj mladalačkoj knjižici „Putovanje na Istok“ (Karpos, Loznica, 2008), u kojoj opisuje svoju ekskurziju od Beča do Istanbula, preduzetu poznog proleća godine 1911, u društvu prijatelja i vršnjaka, istoričara umetnosti Augusta Klipštajna, budućeg kolekcionara umetnina i njihovog dilera. Evo šta, sve u svemu, Korbizje veli o Beogradu: „Čitava dva dana oslobađali smo se iluzija o njemu, ali tako pouzdano, tako definitivno, jer je to grad hiljadu puta manje definisan nego Budimpešta! Mi smo zamišljali kapiju prema Istoku, koja vrvi od slikovitog života, nastanjena sjajnim i nalickanim konjanicima koji nose perjanice i lakovane čizme! Ovo je smešna prestonica; čak i gore od toga, nečastan grad, prljav i dezorganizovan. Njegov položaj je, međutim, zadivljujući, kao i položaj Budimpešte“, one Budimpešte koja je od njega, naime, hiljadu puta uređenija.

Zapažanje o zadivljujućem njegovom položaju, a prljavom i dezorganizovanom životu u njemu, i danas u presudnoj meri validno, neko je, eto, preveo u jedan, koliko kritički toliko i laskav, aforizam o najružnijem gradu na najlepšem mestu. No, kako god da je izrečeno, ovo zapažanje upozorava na opasno i arogantno urbanističko neznanje na delu, na, zastrašujuće anticivilizacijsko, ignorisanje osnovnih potreba stanovnika jednog grada ili polisa, dakle, na suštinsku antipolitičnost jednog zajedničkog života.

Neuporedivo je lakše praviti opsežne urbanističke planove za narednih dvadeset ili pedeset ili sto godina negoli odmah učiniti ono što je bilo moguće da se učini još pre deceniju ili dve. U Evropi danas ne postoji nijedan drugi grad slične veličine u kojem je, kao u Beogradu, saobraćaj tako neznalački regulisan, a zagađenje opasnije. Pri godišnjoj registraciji, pored toliko puno taksi i detaljnih zahteva o ispravnosti automobila koji se podnose njegovom vlasniku, ne postoji nijedan koji se odnosi na ograničenje koncentracije štetnih materija u izduvnim gasovima.

Samo jedan ozbiljno urbicidan um može da uredno ocrta parking zone u ulicama prestonice u kojima ne postoje trotoari. Na primer, na Vračaru, u Ulici Šumatovačkoj, po čijem su kolovozu pešaci primorani da hodaju, a među njima najčešće deca, idući ka osnovnoj školi, što je i saobraćajni prekršaj i opasnost po život. U stanju ovakvog i ovolikog urbanističkog neznalaštva i elementarne nezainteresovanosti, groteskno je razmatrati planove o kompleksnim i dugoročnim preuređenjima grada, ma koliko da su oni fascinantni.

Postoji još jedno zapažanje Korbizjevo koje je za nas značajno, a u potpunosti je ignorisano: „Priroda Srbije je savršena. Putevi mirišu na kamilicu. Žito šušti u ravnici, a zatim na beskrajnim poljima visoravni, kukuruz stvara jednu široku, nemarnu i klonulu arabesku na purpurno crnoj pozadini farme.“

Gde je, dakle, prigradska priroda u planu „Beograd na vodi“? Ona je tu, kako izgleda, potpala pod uticaj one stupidne akcije, koju je u njenoj suštini razotkrivao već sami naziv: Beogradizacija Beograda. „Jedna prelepa metropola“ podrazumeva i čist vazduh, dobru vodu i jednostavno snabdevanje zdravim poljoprivrednim proizvodima, kako je to danas u Beču ili Berlinu.

Manje je odgovorno izgraditi grad na vodi, negoli tu vodu očistiti. A Beograd, kako je o njemu, sa užasavanjem, još pre šezdeset godina, pisao Lorens Darel („Duh mesta“, Gradac, Čačak, 2006), „leži na ušću dve prokleto prljave i vlažne reke“.