U predvečerje zvaničnog saopštenja odluke Evropskog saveta da, uz obilje primedbi na stanje ljudskih prava i sudske vlasti, Srbiji, ipak, dodeli status kandidata za članstvo u EU, u sedištu organizacije Prijatelji Evrope, takođe u Briselu, na kraju foruma „Upoznajte Srbiju kao investicionu destinaciju“, politička vrhuška naše države, kandidaturu je slavila unapred, uz pesmu i sevdah.
Pošto ga je na binu pozvao Emir Kusturica, s nje se sam povukavši u publiku kako bi mu aplaudirao, na binu se, da peva, popeo Ivica Dačić – ministar policije koji je nedavno rečima zveckao taktički, kao oružjem, zastrašujući kosovske vojne vlasti, da bi potom u Vašingtonu, potencijalnom saradnjom Srbije s vojnom silom Ruske Federacije, zastrašivao i Pentagon, a u međuvremenu, pretio odlazećem direktoru Narodne biblioteke Srbije da pravo na slobodno mišljenje najbolje može da koristi u zatvoru.
Pesmu „Miljacka“, Halida Bešlića, ministar policije, izabrao je promišljeno, kako bi delikatno izrazio počast ideji Evropske unije i dubinu sopstvene žudnje za članstvom Republike Srbije u njoj. Početni stihovi pesme, najbolje opisuju tu ljubav i odanost: „Ja sve ove dane čekam da mi svane / da vidim tvoj dragi lik / ja sve ove dane tješim jarane / a bolan više sam od njih.“
Šta se posle ove pesme dešavalo u prostorijama organizacije Prijatelji Evrope, mediji nisu preneli. U trenutku kad je, ponet ovacijama publike, Dačić, u nameri da peva još, stao da se dogovara s muzičarima No smoking orkestra o sledećoj muzičkoj numeri, jedan čovek iz obezbeđenja mu je doviknuo: „Ministre! Stiže predsednik!“ Dačić je na to odmah skočio s bine. U salu je ušao Boris Tadić. Ubrzo se pridruživši predsednikovom društvancetu, muzičari su zasvirali „Ide Mile lajkovačkom prugom“. Tadić je bio uviđavan i svojim je domaćinima reči ove pesme prevodio na engleski. Zatim je Dačić otpevao najpre jednu rusku pesmu, za njom – kanconu. „Trebalo bi da nešto pevaš i na engleskom“, dobacio je predsednik ministru policije pre nego što je, kratko se zadržavši, otišao poslom, dok su ostali predstavnici Srbije ostali tu da se zabavljaju, sve dok, u pola dvanaest, toj usamljenoj grupi nije prišao portir, zamolivši je da napusti zgradu, jer je zakup okončan već u deset sati. Tako se u Briselu završio prvi čin beogradske revije ludosti, da se sledeća dva odigraju „kod kuće“.
Pevajući „Miljacku“, Dačić ne samo što je nežno iskazao svoju dugo tajenu čežnju za EU, nego je smelo dirnuo neuralgičnu tačku, tako dugog, srpskog tavorenja izvan ove ekonomsko-političke zajednice naroda, država i, ne na poslednjem mestu, ljudi. Miljacka, Sarajevo, Bosna i rat u njoj, odgovornost za njega i krivica za zločine počinjene u njemu – ono je što još uvek stoji na savesti našeg društva (kao „kost u grlu“ naših političara).
O kakvom bremenu se radi, pokazalo se dostojno na promociji najnovije knjige Dobrice Ćosića „Bosanski rat“. Rekavši da je Republika Srpska „jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini dvadesetog veka“, Ćosić je, po ko zna koji put, pobedom proglasio krvavi pir.
Među karijernim nacionalistima koji su, na ovoj promociji, hvalospevno govorili o „Bosanskom ratu“ i njegovom autoru, s pravom se najviše istakao onaj koji je pre dvadeset godina govorio: „Postoji opravdan strah da u bližoj ili daljoj budućnosti, pošto završimo rat sa spoljnim neprijateljem, otvorimo unutrašnji front… Moj verni pas Tigar po njuhu prepoznaje sve srpske izdajnike u Beogradu i u Bosni“ (Duga, 30. avgust 1992).
O njemu su, 18. maja 2009, mediji objavili sledeću vest: „Režiser Dragoslav Bokan (48), nekadašnji komandant paravojne formacije ‘Beli orlovi’, osuđen je na godinu dana zatvora, po presudi Okružnog suda u Novom Sadu, u kojoj stoji da je organizovao i pomagao razbojništvo nad novosadskim biznismenom Tomislavom Đorđevićem i njegovom porodicom još 1992. godine. U presudi se navodi da su Đorđevića, u porodičnoj kući u Bukovcu, Bokan i još četiri osobe ‘olakšale’ za 250.000 tadašnjih nemačkih maraka.“
Na promociji, Bokan je izjavio kako je, za razliku od Ćosića, koji je, u vreme rata u Bosni, bio sklon kompromisima i mudrosti, sam bio sklon „smrti da bi se izbegla sramota poraza“.
Zajedno s muzičarima, Kusturicom i Dačićem u Briselu, njihovi intelektualni jarani u beogradskom Domu omladine, demonstrirali su šta uistinu znači „optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti i nerazvijenosti koja su naš početni intelektualni kapital“ – kako je to, pre sedam-osam godina, definisao akademik Ćosić.
„Često ima mnogo više evropskih manira i tolerantnosti na toj strani koja je kritična prema projektu Evropske unije, nego na ovoj koja je za Evropsku uniju“, u ponedeljak, u emisiji „Upitnik“, izvoleo je da izjavi Čedomir Jovanović, inače predsednik partije s najozbiljnijom strategijom evropske integracije kod nas.
Beogradska revija ludosti ima, dakle, širok koalicioni potencijal.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
