Beogradski elitni ljudi (2)

Zastakljene police, na njima uredno složeni tomovi knjiga u kožnim povezima. Ogroman radni sto od trešnjevog drveta. Za drugim, manjim, ovalnim stolom za goste, u malim kožnim foteljama, sede književnik-advokat i njegov otac, doktor teologije, profesor emeritus Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve, Đorđe N. Advokat je elegantno odeven. NJegov otac, uštogljenije, u tamnom odelu. Pred njima su dve šoljice kafe, dve čaše sveže ceđenog soka od pomorandže i biskviti. Sin čita naglas, otac sluša i s vremena na vreme pribeleži reč-dve u notes. Jutro je prozračno, senice cvrkuću pod prozorom okrenutom ka dvorištu, a jedna crnoglava grmuša svojom pesmom dominira u ovom horu. Kakva blagodet, slobodni crvrkut šumske vrste u samom centru grada!

Pavle: Naslov „Oporuka mati Valerije“… Drage sestre u Spasitelju, molim vas da, u dubokoj tajnosti naše obitelji, razloge koje ću vam navesti uzmete u razmatranje. Molim vas, dakle, da sve ovo razmatrate po mojoj smrti. Možda je reč o veoma važnoj stvari, a možda je u pitanju varka, poslednja obmana jedne preoslabljene, predsmrtne duše, koju još uvek imam snage da smatram svojom. Šta je posredi, ja to, dakako, nisam više u stanju da znam. Uzdam se da će sud koji donesete o ovome upokojiti, na nebu, dušu koju je poslednji put, u ovom trošnom telu, napao Nečastivi. Dakle, M.M, star 36 godina, izvršio je samoubistvo. Za sobom je ostavio jedno pismo, čudnog sadržaja. Najpre, on obaveštava da je u jednoj ulici ubio izvestan broj životinja streljajući s krova jedne zgrade. Zatim, kaže da je to morao da učini, po pritisku naloga koji je čuo u sebi (u svojoj glavi), a kojem nikako nije mogao da se odupre. NJemu je, kako svedoči, naređeno da ubija ljude i on se utoliko odupirao što je, umesto njih, ubijao životinje. U trenutku kada ova zamena nije više bila delotvorna, da ne bi podlegao iskušenju i ubio neko ljudsko biće, ovaj je siroti čovek digao ruku na sebe. U pismu, najzad, on moli da se izvrši obdukcija njegove glave. Obdukcija je izvršena i utvrđeno je da je jadnik imao ogroman tumor na mozgu, koji je pritiskao levi čeoni režanj, centre koji regulišu emocije. To je, dakle, sestre drage, sve ono što je i vama poznato. Međutim, ono što je do ovoga trenutka vama ostalo nepoznato, a što je meni zadavalo brige koje ne mogu da premostim, jeste pismo grupe bogomoljaca, one iste grupe koja svakim praznikom pohodi naš manastir, a koja je sačinila predlog da se M.M. proglasi svecem, jer je uspeo, kako kažu, da nadljudskim naporom spreči sebe da postane ubica, ili čak masovni ubica nedužnih ljudi, i da je, u stvari, ubijajući sebe, ubio samoga đavola u sebi. Oni su spremni da sa ovim predlogom istupe pred NJegovu svetost, pred oca i čuvara našeg, bogougodnog patrijarha srpskog Irineja, i da izađu u javnost s tim, ali su prethodno molili za moj odgovor. Ja niti sam ga do sada dala, niti ću to više moći da učinim. Pomenuti M.M. bio je primeran hrišćanin. Svoju celokupnu imovinu, iako skromnu, prepisao je našoj eparhiji. Jasno mi je da ni o kakvoj svetosti ne može biti reči. Svetac ne može dići ruku na sebe ni pod kakvim okolnostima. Ali, sama stvar je delikatna zbog mogućih posledica po ugled naše Crkve pred licem neznalica i zavidljivaca. Uzdajte se u Hrista Boga i učinite najbolje. Valerija, igumanija… To je kraj priče.

Đorđe: To je, odmah da kažem, napisano više u protestantskom, negoli u pravoslavnom ili, čak, katoličkom duhu.

Pavle: Po čemu?

Đorđe: Po svemu. Prvo, naše igumanije, naše monahinje, ne pišu takve oporuke. One uopšte ne pišu oporuke. Čemu onda sveta tajna ispovesti? Uzgred budi rečeneo, ta tvoja Valerija, bolje bi bilo da se zove, na primer, Glikerija. Kad kažeš Valerija, a ne znam šta te je nateralo da joj nadeneš to latinsko ime, kakvo ne nosi ni jedna jedina srpska monahinja, kao da aludiraš na to da je u pravoslavlje stupila iz neke druge vere i kao da i nije Srpkinja, nego, recimo, šta ja znam, iz neke romanske zemlje ili čak Holandije, svejedno. Po našim manastirima ima strankinja, razume se, i sve ih je više i više, Bogu hvala, ima i, koliko znam, dve-tri Holanđanke, ali sve one, prešavši u istinsku veru praotaca, uzimaju imena pravoslavnih svetica i mučenica. Sve to meni više govori o književnim uticajima francuskih ili holandskih pisaca na autora priče, nego što je nekakva teološka greška, ali, naprosto, ometa me da se bavim pričom, namećući mi da se interesujem o poreklu jednog imena, što, koliko shvatam, kod tebe predstavlja omašku. Uostalom, literatura, kao što i sam dobro znaš, nije nužno nekonfesionalna. Štaviše, nema dobre literature bez istinitog odnosa prema veri podneblja u kojem ona nastaje, a srpski pisci – kao i veliki ruski pisci, koji zato i jesu najveći svetski književnici i mislioci – srpski pisci, dakle, žive i stvaraju u podneblju neiskrivljene, jedine istinske, pravoslavne vere Gospoda našeg Isusa Hrista.

Pavle: Dakle, Glikerija umesto Valerije. To je dobro. Ne znam samo zašto stalno pominješ Holandiju.