Bogoljubi

Drugi je slobodni bogotražitelj i, kako s pravom za sebe tvrdi, revolucionar Hristove ljubavi. Prvi je ateista i sekularni humanista. Drugi je vernik, teofil i ksenofil. Obojica su slobodni ljudi i, prema mom iskustvu s njima, teško da kod nas ima nekog ko je od njih dvojice spremniji da bude slobodan.

Onu retko plemenitu osobinu koju uobičajeno nazivamo građanskom hrabrošću, kod njih dvojice bi trebalo nazivati revolucionarnom hrabrošću, s tim što ta revolucionarnost ovde ne podrazumeva naglo preuzimanje vlasti, nego svakodnevnu i trajnu, dubinsku promenu društva i ličnosti, jer bez promene ličnosti, nema istinske revolucije. „Samooslobađajući se, ostvarujući slobodu za sebe i bližnje, bez namere da uklanjanjem zločinaca zauzmeš njihov presto, bivaš civilizacijska činjenica bez presedana“, kaže od njih dvojice Bogoljuba onaj koji se preziva Arsenijević a nadimak mu je Maki. Ime drugog je Milorad Jevtić, a Bogoljub mu je nadimak.

Uporedna biografija pokazuje da su njihovi životni tokovi slični, kao što je to često slučaj i u žitijima svetaca, na primer, Svetog Sergija Radonješkog i Svetog Serafima Sarovskog. Oba Bogoljuba veoma rano počinju sami da brinu o sebi. Arsenijević „od devete godine ne bira posao“, a Jevtić već u petom razredu napušta osnovnu školu. I jedan i drugi zatim čuju u sebi onaj glas koji je u stvari glas razočaranja zemaljskom pravdom. Prvi, pune dve decenije oslikava crkve da ispod njegove ruke izađe osam ikonostasa i pet hiljada kvadratnih metara pod freskama, a drugi kreće put Egipta i najstarijih bliskoistočnih hrišćanskih svetinja. Svojim iskustvima u monaškim zajednicama i crkvenim krugovima, koji bi trebalo da budu opštežića ljubavi i slobode, obojica su podjednako razočarani.

U intervjuu iz novembra 2010. godine, Arsenijević kaže: „Upoznavao sam se sa hrišćanstvom, ali i drugim svetskim religijama, sa najiskrenijom željom da u crkve unesem umetnost, e da bih od nevernika postao vernik… Srećom, tom neuspehu je neskrivenom pohlepom i zaostalošću kumovalo sveštenstvo, od đakona do patrijarha, a naročito izrazita lenjost gosn Boga da zaštiti nevine žrtve Miloševićevog paganizma. Dakle, radilo se o povodu za dublje proučavanje Boga stvoritelja. Rezultat je 1:0 za mene. Zahvaljujući svom tom akumuliranom iskustvu, umreću srećan s osmehom sekularnog humaniste.“ Jevtić veli: „Pravoslavci i rimokatolici, ne dajući važnost prvo hrišćanskoj crkvi, hrišćaninu i hrišćanstvu, odbacili su i oterali blagodat Duha Svetoga, a ujedno i Sina Božijeg i Oca.“

U jednoj sveščici koja se može obujmiti šakama tako da se u njima sasvim skrije, koju je, pod naslovom „Bogoljublje“, objavio a ko drugi do zemunski MostArt, Dragana Stojkovića (istog onog izdavača koji je objavio i „Podzemnu Rusiju“, Sergeja Kravčinskog Stepnjaka, i „Podele u ruskom pravoslavlju“, Romana Miza, i „Oslobođenje i spasenje“, Mirka Đorđevića, i prvi tom memoara jugoslovenskog revolucionara Vicka Krstulovića, i puno još toga originalnog), na tridesetak njenih majušnih stranica, samouki Milorad Jevtić ispisao je, hrišćanski utemeljenu, najoštriju antiklerikalnu kritiku naše savremene kulture, i dosegao one hristološke dubine u kakve se ni iz daleka nikad nisu zagledali proslavljeni i obrazovani, i u svece postavljeni, pravoslavni teolozi Nikolaj Velimirović i Justin Popović, a evo i zašto, reći će Bogoljub:

„Za one koji privode druge krštenju, da se krste u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, imam jedan savet. Pripremite ih da pre krštenja pitaju sveštenika: da li će mi krštenje u ime Oca, Sina i Svetoga Duha biti pravilno u ovoj crkvi i priznato u ovom narodu, ako ne veličam srpstvo, Savu i svetosavlje, a trudim se da živim u Hristu i Evanđelju, i zašto je u ovom narodu srpstvo, Sava i svetosavlje, potrebnije od Hrista i Evanđelja?“

U sledećim, ničeovski intoniranim, ispovednim rečima ovog pravednika među nama, ima svete jurodivosti (a svetost je uvek i jurodiva) – onog autentično afektivnog gesta, kojim se lome okoštale norme i kanoni koji ne služe ničemu drugom doli umrtvljavanju i sputavanju bića:

„Zbog ovih reči verujem da mnogima nisam prijatan, a i ja se osećam najvećim gadom i smradom među pravoslavnim Srbima i najveće sam đubre. Vama to ne bi prijalo, ali je meni najveća radost da sam dospeo na takav glas u ovom narodu. Među pravoslavnima Savle će uvek biti potrebniji od apostola Pavla i Simon Jonin preči od apostola Petra… dok su srpski Ana i Kajafa stubovi SPC, ali ne i hrišćanske crkve. I dokle god oni budu stubovi SPC dotle će u Srbiji vladati bezbožnost i krivoboštvo, jer bezbožnici i krivobošci su među onima koji su u crkvi i koji su kršteni.“ Amin.