CIA i KGB

Tako će sutra biti i ruskim vojnicima koji danas ratuju u Ukrajini, ali i građanima Ruske Federacije.

I dok rat u Ukrajini, dakle u Evropi, plamti, zapadni svet govori da je rat na pomolu. Šta se to dogodilo sa zapadnim svetom kad usred rata u Evropi, na njenom istoku, tvrdi da je rat u Evropi verovatan i moguć?

Usred razornog rata u Evropi, u istočnom njenom delu, govori se u svetu da je na delu novi hladni rat. To izgleda kao parakos, ali nije paradoks, nego apsurd i ignorisanje činjenica.

Novi hladni rat može biti uspostavljen i biće uspostavljen, kao svojevrsni mir, tek kad prestane rat u Ukrajini.

Danas izgleda neverovatno da se pre samo nekoliko godina, a pogotovo pre 2014, smatralo da je hladni rat isključen iz svetske politike kao mogućnost. To je zdravo za gotovo uzela čak i holivudska industrija pokretne slike. U tom smislu simptomatičan je film iz 2010. godine, „Solt“ (Salt), u režiji Filipa Nojsa, prema scenariju Kurta Vimera. U njemu je osmišljena profitabilna uloga tajnog agenta CIA, odnosno KGB-a, za Anđelinu Džoli.

Dakle, u vreme nastanka ovog filma, smatralo se da je Hladni rat odavno završen, kao što je bilo evidentno da SSSR, DDR i Varšavski ugovor odavno ne postoje.

Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka, Estonija, Letonija i Litvanija, Bugarska i Rumunija, nekad članice pomenutog vojno-ideološkog ugovora, već te 2010, članice su Evropske unije i Severnoatlantskog sporazuma.

U Evropi više nije bilo, niti ih danas ima, socijalističkih zemalja: sve su kapitalističke.

Društvena svojina je denacionalizovana, marksizam nije predmet ni u jednoj školi, a ruski jezik jedva da još neko predaje u ponekoj specijalizovanoj jezičkoj gimnaziji. Međusobno uvažavanje i saradnja SAD i Ruske Federacije nikad nije bila na višem nivou, činilo se.

Tajne službe ove dve zemlje sarađivale su na javi onako kako do tada nije bilo mogućno ni u snu. Ipak, nijednog trenutka njihovo se postojanje ne dovodi u pitanje.

CIA i KGB (naime FSB) ne samo da postoje nego se, bez ikakve sumnje, smatra da predstavljaju stubove slobodnog društva i demokratskog poretka u svojim zemljama.

Tih dana, dok se pomenuti film prikazivao u bioskopima kao hit, Rusija i SAD razmenile su svoje špijune, koje su tajne službe detektovale u obe zemlje, i sve je u bilateralnim diplomatskim odnosima nastavljeno kao da se, zapravo, ništa nije ni dogodilo u obostranoj sferi špijunaže.

Kao da su u pitanju bili ljudi koji su špijunirali na svoju ruku i za svoj ćeif, pri tom izgubivši i kompas i kalendar, i kao da nekog ozbiljnog špijunskog zadatka nije ni bilo. Šta su, kog đavola, špijunirali – to pitanje ne samo da nije dobilo odgovor, nego je predstavljeno kao sasvim besmisleno.

Ipak, postalo je tada jasno da tajne policije Rusije i SAD u opisu svog zanata i dalje imaju („preventivne“) zadatke špijunaže i kontrašpijunaže, svaka kod one druge strane. To je ono što Holivud nije morao da izmišlja.

Evelin Solt, junakinja filma, nezamenljiva je agentkinja CIA, koja je prošla sito i rešeto situacija u kojima se više puta opraštala od života, a sad je suočena sa jednim starim agentom KGB-a, Vasilijem Orlovim (kojeg igra Danijel Olbricki).

Tajni zadatak Evelin Solt, njena misija, jeste da ubije predsednika SAD i da tu zemlju uništi. Soltova je, naime, stasavala pod nadzorom specijalne vaspitne službe KGB-a, koju je oformio pomenuti Orlov.

U um Soltove je, na nivou podsvesti, ubrizgana sugestivna ideja za životni zadatak uništenja Sjedinjenih Američkih Država. Njen život u Americi i zaposlenje u CIA, deo je dugoročnog špijunskog plana KGB-a.

Kad svane dan za izvršenje životnog zadatka ove špijunke, a to je dan dolaska ruskog predsednika u Vašington, na sahranu američkog potpredsednika, Orlov će pokucati na njena vrata kako bi kazao ono za šta mu nisu potrebne reči: „Drugarice, kucnuo je čas da se ubija za ideju otadžbine!“

Ono što od tog trenutka počinje da čini Evelin Solt, vešto i hladnokrvno, teče po planu monstruozne prirode ideološki ispiranog mozga. Al’, ne lezi vraže!

Soltova, ubrzo se ukazuje, čini u stvari sve kako bi sprečila pogibiju američkog predsednika, a u ruskog je iz pištolja ispalila neko uspavljujuće sredstvo. Dakle, sugerišu nam autori filma, život ove agentkinje KGB-a, na Zapadu, u Americi, i njen rad za CIA, likvidirao je u njoj ideološku dresuru KGB-a.

Ona, recimo to ovako, pod uticajem iskustva svog Superega, stečenog u Americi, kao vrsna špijunka i slobodna građanka, odbacuje autoritarni nalog koji joj je u Rusiji usađen u Id. Unajkraće, ne može se odoleti šarmu NATO-a, kako je to u Vašingtonu, 3. oktobra 1997, primajući Fulbrajtovu nagradu, rekao Vaclav Havel.

Zaključak, Hladni rat nikad nije prestao, a ljudska naivnost je planetarna sila.