Čovek koji čeka na svoj kaput

U filmu igraju i Kristijan Bejl, Marion Kotijar, a ulogu ima i Branka Katić.

Džona Dilindžera, pljačkaša banki iz Čikaga u doba Velike depresije kad je narod iz dna duše mrzeo bankare (danas ih neguje kao rod najrođeniji) – optužujući ih kao glavne krivce za ekonomsku propast, fama je proslavila kao junaka, osvetnika u ime unesrećenog, osirotelog naroda.

Vrstan pljačkaš i nemogući zatvorenik, Džon Dilindžer napajao je epsku ozlojeđenu svest običnog sveta od istočne do zapadne obale severnoameričkog kontinenta. a bilo je dovoljno tek to što ne uzima novac iz ličnih džepova – bez obzira da li ga kome drugom daje i na šta ga i u čije ime troši – pa da ga glasine prozovu novim Robinom Hudom.

Doista, Dilindžer je sa svojom bandom pljačkao isključivo sefove i blagajne banaka, ali on taj novac nije delio ni šakom ni kapom, ni na kašičicu, poniženima i uvređenima, poput Robina Huda, nego ga je koristio za potrebe sopstvenog luksuza.

Iza Dilindžerovih pljački ne stoji uzvišen cilj.

On pljačka one koji pelješe narod, a država ga, šptiteći narod, proglašava državnim neprijateljem broj jedan.

Narod od njegovih pljački, dakako, nema nikakve koristi, ali on šteti zajedničkom neprijatelju. To je dovoljno da bude epski junak; hajduk, rekli bismo na ovoj strani sveta.

Nije bilo te banke koju Džon Dilindžer nije mogao da orobi i nije bilo tog zatvora iz kojeg nije mogao da pobegne.

To su osobine povoljne i za junaka novog holiuvudskog krimića iz starog vremena. Ako se ovim osobinama junaka pridoda depresivna pozadina doba recesije te ljubavna priča rečenog Džona Diliondžera i Bili Frešet – sve to filmskom industrijskom poduhvatu nagoveštava finansijski uspeh.

Međutim, Majkl Man, svašta je tu zbrkao, sve napola ostavio. O neustrašivom čoveku, film je to bez smelosti i zamaha.

Najpre, junak nije ni simpatičan ni antipatičan; ni heroj, ni antiheroj. Nema ništa robinhudovsko, a treba da poverujemo onoj masi koja ga uprabvo tako doživljava, kao Robina Huda.

Njemu, dakle, nije dat onaj cilj koji nas nagoni da u svojim simpatijama prelazimo preko ogavnih sredstava koja junak koristi da bi ga postigao, kao što smo zatvarali oči pred ogavnostima brojnih gadova koji su činili dobra dela na opštu korist, ili makar protiv onih koji čine protiv opšte koristi.

Nije prikazan kao junak, ali ni kao antijunak; ni kao neko ko pleni, ni kao neko ko zgražava i užasava; ni kao nešto, ni kao ništa.

Ljubavnu vezu između Dilindžera i Frešetove, onako kako nam je prikazana, shvatamo samo kao još jedan pljačkaški plen iz sefa, kao golo uzimanje bez ikakve draži davanja.

U toj otimačini, lišenoj ma kakvog zanosa, gubi se melodramski obris koji se nagoveštava. Osvajanje je brutalno i ono bi moglo osvojiti srce jedino osobi sumnjivog morala i patološke emocionalnosti.

Sama Bili Frešet nije prikazana čak ni kao krvožednica (makar da ima karakter!). Ona je nekakva gospica od šećera i cveća, te je sasvim čudno da ta i takva gospa bude osvojena krajnje nedžentlmenskim postupkom.

Na garderobi (hotela, restorana ili pozorišta) gde je Frešetova zaposlena, Dilindžer joj kaže otprilike ovo: više nećeš raditi ovaj ponižavajući posao, smesta ideš sa mnom!

Tu pored njih nalazi se jedan postariji gospodin koji čeka na svoj kaput, ali ga od garderoberke Frešet nikako ne može dobiti jer joj narajcani mladić ne dâ da da’ne, udvarajući joj se na najmačističkiji način.

Garderoberka isprva ne prihvata poziv. Ona, pomišljamo, ljubi više svoju nezavisnost u skromnosti nego sablazan luksuznog života, koja joj se nudi.

Vremešni gospodin po ko zna koji put moli za svoj kaput i tu se Dilindžer razgoropadi, okrene k njemu i stane tog gospodina da javno mlati ko vola u kupusu.

Anonimni čovek, ovde predstavljen kao objekat šamaranja i poniženja, prigrabivši na jedvite jade svoj kaput, iskobelja se iz Dilinžerovih šaka i bez traga nestaje iz kadra, iz sekvence, iz filma, iz života.

Džon Dilindžer okreće se prema Bili Frešet, a ona, uz dražesan osmeh pun pijeteta, pristaje sad na njegovu izbaviteljsku ponudu. Ona ga voli svim srcem, našte i namah, to treba da nam svima bude jasno!

Jer kolika mora biti snaga Džonove ljubavi prema njoj kad je on sebi dopustio takav ispad, takvo poniženje da na javnom mestu šamara jednog gospodina u godinama. Jadni, divni, požrtvovani Džon!

Glavni junak filma pobedio je glavnog antijunaka života, na filmu kao i u životu. Bezbroj je ljudi u sporednim ulogama koji, čekajući na sopstveni kaput, dobijaju batine od glavnih junaka.

Opšta istorija beščašća.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.