Davičo, 110 godina od rođenja, trideset od smrti

Pitagorejska poetika (a starohelenski matematičari pevali su aksiome i teoreme) pobrinula se da ovakvoj koincidenciji datuma rođenja i smrti prida egzistencijalni sud koji je blizak i Davičovom poimanju stvari i etosu naše epske poezije – da je rođenje, u stvari, oročeno umiranje, da sa sopstvenim vremenom ne treba cicijašiti, i da je svako, makar mu to bilo u poslednjem trenutku, moćan za podvig. „Blago onom ko dovijek živi,/ imao se rašta i roditi“, veli se u „Gorskome vijencu“. Non omnis moriar. Neću sav umreti, veli Horacije.

Prilikom dodele „NJegoševe nagrade“ 1978. godine, Davičo je svoju besedu zaključio ovako: „Smisao ‘Gorskog vijenca’ svodljiv je (…) na saznanje da sloboda nema cene i da su u borbi za nju dozvoljena sva sredstva.“ Borba za slobodu, dakle, ne bira sredstva i ne pita za cenu, a sloboda, za Oskara Daviča, pesnika komunistu – to je diktatura proletarijata i likvidacija građanskog društva i njegovog kapitalizma. Zbog tog i takvog svog političkog uverenja, Davičo je u Kraljevini Jugoslaviji tamnovao. Istovremeno, zbog svog poetičkog shvatanja da je „potreba za nevinošću preduslov pevanja“, bio je, između dva rata, kao saradnik Krležinog „Pečata“, časopisa koji je Komunistička Partija Jugoslavije proskribovala, sumnjiv za pravoslavne komunističke drugove, sumnjiv i odbačen, kao i sam Krleža.

U socijalističkoj domovini ostvarenih svojih ideala, Davičo, jeste, piše odu tajnoj policiji, Udbi, ali i poemu „Čovekov čovek“, čije delove čitamo kao bespoštednu kritika tog i takvog ostvarenja ideala. Na primer: „ova nemogućnost svetlosti;/ ovi stari ožiljci prokrvaveli;/ ova mladost zakrpljena bledilom;/ ova novatorska noć koja kupuje njive od sindikalne nagrade;/ ova noć – što je daje u polufeudalnu napolicu; ova noć Međeda/ koji štedi bele pare udarništva; ova noć/ Alije koji pijan od ruma krlja lignit (…) ni podlost nije više monopol bogataša u ovoj noći/ izjednačenja zla; u ovoj vrlo noći/ u kojoj se ništa nije izmenilo (…) ova noć/ slobode za koju se ginulo da noći ne budu više ove noći (…) ove/ noći unakažene sekretarijatima još/ uvek ugojenim nad bedom što/ bledi od siromaštva ispunjenog uprkos snovima/ izvršenim/ a neispunjenim.“

Dogmatik slobode, kako se o sebi sam izjasnio, to je Oskar Davičo, od kraja do početka. U toj kontradiktornoj sintagmi sadrži se i celokupna partizanska borba i celokupno pesništvo Oskara Daviča, i ono neuspelo i ono vrlo uspelo, koje najpregnantnije izražavaju stihovi ugrađeni upravo u poemu „Čovekov čovek“: „Ja verujem u inventivnost čoveka/ koji ume da misli slobodu do smrti“.

U tom samorazarajućem terminu „dogmatizam slobode“, u kojem pojam slobode nužno rastače dogmatizam, a dogmatizam nužno likvidira pojam slobode, nalaze se sve odlike Oskara Daviča, i kao ideološki solidnog „društvenog radnika“, i kao, nesumnjivo, pesnika i romanopisca velikog dara koji je, uz povremeno sumnjiv angažman, stvorio originalna dela trajne vrednosti, poput poeme „Hana“, ili romana „Pesma“, i, budući skriboman, neke beznačajne i banalne knjige. U tim Davičovim najboljim delima – o kojima tišina savremene srpske kulture rečito govori isključivo o sebi – srpska poezija je, u spoju slojeva po uzoru na narodnu epiku i evropski modernizam, dosegla izvanrednu ritmičnost i koloraturnost, a roman svoj prvobitni i smeli posleratni eksperimentalni vid. Davičov poetski modernizam u svom vrhuncu kao da izrasta iz bića srpskog jezika i kao da tu poeziju, u dvadesetom stoleću, peva anonimni narodni pevač.

Najzad, najčešće pominjana, i prečesto pominjana, da se gotovo na nju samu u našoj javnosti svodi svo pesničko Davičovo delo, poema „Srbija“ tek treba da bude pročitana u kontekstu naše savremenosti, naše „beznadežne praznine“ („hopeless emptiness“, Ričard Jejts):

„Oj, milošto mleka, klik si divlje plovke/ nad jarom iz koje stasa/ crveni ugalj sunca/ u zrnu svakog klasa,// ali bosa pesmo gluve žalopojke,/ kad prestaju pesme,/ kad počinju psovke?/ Gladna ruke, slepe jadikovke,/ kad će hajduk bune iz tebe da grune?//… Oj, Srbijo među bunama,/ među šljivama,/ oj, Srbijo, među ljudima/ na njivama,/ oj, Srbijo među pesmama u grudima,/ oj, Srbijo,/ buno među narodima.“

Sa jedinim izuzetkom narodne vlasti, posle Drugog svetskog rata, koja je tako mrska današnjim srpskim kulturnim elitama, Srbija je već dvesta i kusur godina u buni protiv dahija. Danas, u školskim programima i sredstvima informisanja ubija se i samo sećanje na tu njenu glavnu osobinu buntovništva, na tu dogmatiku slobode najslobodoumnijih njenih glava koje su posečene i pod Karađorđevićima, i pod Nedićem, pod Miloševićem, i pod Vučićem. Stoga treba čitati, doista velike, srpske pesnike, među kojima je i Oskar Davičo, jer su oni na srpskom jeziku ostvarili pevanje i mišljenje moćno da raskuje sve skovano da uzapti i misao i rad, i želju i nadu. Grandiozna je to poezija koja, na jednom malom jeziku, ukazuje da je čoveku, još od pramajke Eve, jedini zavičaj u slobodi, a početak života u buni.