Decenija od smrti Miodraga Stanisavljevića

 Miodrag Stanisavljević u svom je vremenu živeo sasvim oskudno, deleći sudbinu otpuštenih udarnika, i pisao najbolju poeziju i najpametniju kolumnu na srpskom jeziku. Protiv Miloševićevog režima borio se svom svojom egzistencijom i svim svojim pevanjem, i to bez ikakve nadoknade. Njegova borba nije bila njegovo radno mesto, kao što je to slučaj kod pripadnika i pripadnica nevladinog sektora. On je u svemu bio inokosan, a pre svega u sopstvenom životu. 

 Godinu dana po smrti Miodraga Stanisavljevića, njegovi saborci iz lista „Repubika”, koji posle dve i po decenije, eto, više ne postoji, objavili su njegova sabrana dela u pet tomova. Monolit tih spisa devet godina stoji bez analize i svedoka. U znak sećanja, uglavnom ponavljam ono što sam povodom tog izdanja tada rekao.

Ova sabrana dela čine zapravo četiri toma, jer je peti posvećen sećanjima na pesnika. U njemu se nalaze tekstovi koje su pisali, uglavnom, prijatelji i poštovaoci. Pogrešno je što je tom petom tomu dodata rukopisna zaostavština koja, po svemu, pripada prvom tomu: knjizi sabranih pesama. Poslednji rukopis Miodraga Stanisavljevića „Knjiga umiranja“, odnosno „348 rečenica o umiranju“, koji čine pesme u prozi, i temom i stilom blizak je ranom pesnikovom rukopisu „Pismima Aleksandra Roša“. Dnevnički zapisi iz te poslednje pesnikove „pesničke zbirke“ sadrže i zapažanja o političkoj stvarnosti, i možda je to opredelilo priređivače da ovaj rukopis ne inkorporiraju u prvi tom. Međutim, politika je motiv koji nije bio bitan samo za poznog Stanisavljevića, pisca satirične kolumne, nego i za Stanisavljevića liričara. Najbolje pesme ovog pesnika nisu one u kojima se on prepušta takozvanom čistom lirskom nadahnuću, nego upravo one kojima penetrira politički oklop društvene stvarnosti.

Tri teme, ali i egzistencijalna modusa, odredila su Stanisavljevićevo pevanje: detinjstvo, politika i smrt. U njima je njegov lirski nerv optimalno funkcionisao. Poezija za decu, satirična poezija sa političkim invektivama i poezija o smrti, koju „Knjiga umiranja“ najbolje prezentuje – najviši su estetski dometi ne samo u Stanisavljevićevom opusu nego u srpskoj književnosti uopšte.

Da su najbolje pesme ovog povučenog pesnika upravo one koje su autora uvodile duboko u društvenu zbilju, a što će ostaviti neumitne posledice po njegovo zdravlje – to razumeti znači razumeti potrebu ovog pesnika da za Miloševićeve vladavine piše političke kolumne, kritički najrazornije, s kojima se u to vreme mogu porediti samo kolumne Stojana Cerovića. Uplitanje vlastite duše i vlastite egzistencije u dobrobit javnosti, obojica su platila istim gubitkom telesnog zdravlja i istom smrću.

Najzad, Stanisavljević je pisao satirične novinske tekstove jer je jedino taj žanr tada i ovde predstavljao najpotrebnije štivo, istinsku literaturu sopstvenog vremena. Stoga je nelagodno kada, u petom tomu – koji su o pesniku ispisali drugi – čitamo sledeću primedbu: „Nisam razumeo to što je on, koji je u pisanju svoje lirike bio izuzetno odmeren, u pisanju svojih satira katkad gubio meru. Što je gubio visinu. Možda je to gubljenje mere i visine nešto što se, kad je taj žanr u pitanju, podrazumeva. U trenucima kad mi se činilo da je Mišin polemički žar veći nego što treba pitao sam se da li je on, preselivši se u jednu sebi tuđu oblast, izneverio svoju pesničku prirodu.” Ovo su reči, takođe pesnika, člana SANU, Ljubomira Simovića. Tako, dakle, jedan pesnik-akademik misli i govori o poeziji, geografski zaneto, kao o visu do kojeg ne dopiru nikakvi glasovi zbilje, i tako preporučuje stišavanje polemičkog žara za vreme najgoreg političkog režima u istoriji Srbije.

Ali, akademik je u nečemu strahovito u pravu: da nije bilo tog polemičkog žara i drukčijeg shvatanja lirike od akademskog recitovanja na osunčanim visovima, vrlo je verovatno da bi Stanisavljević i danas bio među živima. Ugledan i sit, mogao bi vikendom da odlazi u prirodu, da bezbrižno šeta i bere pečurke i da, kada je to potrebno, napiše prigodan tekst sećanja za sabrana dela nekog umrlog pesnika koji nije imao „mere i opreza“, što će reći: malograđanskog i egoističkog obzira.