Deda Mraz

I šta je rezultat ovog nasilnog razdevičenja tajne?

Niko nije tako pouzdan kao Deda Mraz i niko nije tako trajno darežljiv.

Svake godine, u određeni dan, on donosi poklone svakom detetu koje za njega zna, a najčešće deci onih roditelja kojima je nekad takođe godinama donosio poklone i bešumno im ih, u gluvi noćni čas, dok su još snevali snom istinskih pravednika, spuštao ispod božićne jelke ili do uzglavlja.

On ima ključ za sve brave i dar za svaku želju.

Sasvim maloj deci, poklone najčešće donosi za dana i predaje im ih svojeručno, istovremeno na mnogim stranama sveta, u milionskim svojim hipostazama, vozdesušt kao svaki pravi bog.

Dolazi zavejan snegom na dan Nove godine i zato se zove Deda Mraz.

Dolazi pred Božić, na Badnje veče, i zato se zove Božić Bata ili Dedo Koleda, a zna da se obre i na dan svetog Nikole i zato se zove Sveti Nikola, naime Svijeti Mikolaj, odnosno Mikulaš, Moš Nikolae, santa, Santa Claus.

U svom crvenom odelu sa belim krznenim peševima (dakako, od veštačkog, ekokrzna), sa crnim opasačem i crnim lakovanim čizmama, pod crvenom kapom s belom kićankom, sa zlatnim dugmadima na kaputu i ogromnom vrećom, krcatom darovima, prebačenom preko ramena, gargantuovski bucmast, krupan, čio i nasmejan, u licu rumen od mraza (i ljute ambrozije), s injem u dugoj srebrnkastosedoj bradi, na saonicama u koje su, u dva reda, upregnuti irvasi, irvasi – Deda Mraz je najradosniji lik detinjstva.

Kad deca poodrastu i steknu ponešto životnog iskustva, sama jednog dana shvate da Deda Mraz, u stvari, ne postoji, da je on lik iz bajke – u čiju se čast jednom godišnje upriličava velika, sveprisutna pozorišna predstava, i tako ta deca, sama došla do saznanja o prirodi dedamrazovske egzistencije, bez traume, na svoj dečji način shvataju da i ono što ne postoji ima svoju životnu silu i suštinu, jednom reči, da je Bog delatan, iako ne egzistira. (Stoga i jeste jedinstven: jedinom, nije mu neophodna egzistencija da bi bivstvovao; bitkovao, ako hoćete.)

Negde pre dvadesetak godina, jedna učiteljica u jednoj zemlji – a to može biti bilo koja zemlja, jer u svakoj se, u nizovima, nalaze i emancipatori-sociopate – svojim je malenim učenicama stala da utuvljuje u glavu kako je Deda Mraz najobičnija izmišljotina.

I šta je rezultat ovog nasilnog razdevičenja tajne?

Deca su kući posle škole došla, malo je reći, razočarana.

Učiteljica je rekla istinu, ali, ona je tom istinom emocionalno povredila decu i postupila nemoralno.

Pre nego što se naviknemo na tvrdu stvarnost, imamo pravo na zbilju imaginarnog sveta – to je i elementarna, nasušna potreba i prirodno pravo detinjstva.

Da je ritual Deda Mraza jedno hrišćansko pripitomljavanje nekog paganskog mita ili, pak, nagli prodor paganizma u svet hrišćanstva, i da danas taj svetovni ritual ima izuzetan trgovački smisao – te prozaične istine, većina dece će naučiti tokom redovnog školovanja.

Ali, kako je Deda Mraz postao to što jeste – to je pitanje koje traži pronicljivost imaginativnog odgovora.

Jedan takav odgovor pruža i jedan od najboljih filmova o dedamrazu, finski film „Deda Mraz“ od pre trinaest godina (režija Juha Vuolijoki, scenario Marko Leino, uloge: Hanu-Peka Bjorkman, Oto Gustavson, Kari Vananen).

Fabula ovog filma – koji svojim prizorima lepo dočarava snežnu, mesečinastu idilu najlepših novogodišnjih čestitki – sadrži ključne elemente junačne bajke: početni tragični slučaj, nesrećno detinjstvo, izuzetan dar i izvrstan karakter junaka, naporan, gotovo nepodnošljiv njegov rad, egzistencijalnu promenu ravnu čudu i, na kraju, nagradu sudbine.

Dečak Nikola živi s roditeljima i sestricom u selu na severu Finske. Jedne zime, sestra se razbolela i roditelji su je poveli lekaru u grad.

Nikola je ostao sam kod kuće.

Roditelji s mlađim detetom ginu, udavivši se pod ledom jezera, a Nikolu na brigu uzimaju meštani sela – svaka porodica na godinu dana: krajem svake godine odlazi, dakle, naš Nikola u drugu kuću.

Jedne gladne godine, u nemogućnosti da se prehrane, meštani Nikolu daju na staranje Lisakiju, jednom strogom, veoma neprijatnom čoveku, stolaru iz susednog sela, koji će kod dečaka Nikole otkriti drvorezbarski dar.

Kod njega Nikola postaje sluga i, poput Pepeljuge, danonoćno radi sve poslove.

Međutim, u velikoj Lisakijevoj radionici, dečak ostvaruje svoj san da izrađuje igračke i da ih svake godine na Božić ostavlja ispred vrata svojih drugova i drugarica.

Pred izuzetno vrednim, tihim, čudesno skromnim i krotkim Nikolom, splašnjava Lisakijeva obest i on zavoli dečaka.

Jednog dana, kad Lisakijevi sinovi svog onemoćalog oca odvedu da svoje poslednje dane proživi s njima u gradu, Lisaki Nikoli ostavlja kuću, radionicu i kovčeg pun zlatne ušteđevine.

Nikola proširuje prostranstvo za svoje darove, sve dok jednog dana, u svojoj starosti, ne dobije moć da brzinom svetlosti jezdi nebom, ne bi li darove nosio svoj deci sveta.

Eto, to je jedna od mogućih priča o rođenju, odrastanju, zrelosti, starosti i večnosti Deda Mraza. Ona je samo na svome početku tužna.