Delanje nas određuje

Dok trideset mladih umetnica i umetnika ponovo oživljava njene najpoznatije performanse, čiji se originalni video zapisi, istovremeno, prikazuju tu, Marina Abramović, u atrijumu muzeja, od početka marta do kraja maja 2010. godine, svakog dana osim nedelje, osam sati dnevno, sedi na drvenoj stolici, oči u oči sa posetiocima koji se, ponaosob, smenjuju na stolici preko puta nje.

Telo umetnice, sviklo tokom gotovo četiri decenije napornog rada da na oltar umetnosti performansa polaže žrtve – od iscrpljujućeg pešačenja do istezanja, šibanja, sečenja i uboda, sad nastoji da ostane nepokretno, svedeno na jedan jedini organ, na oči. Četiri decenije svojevrsne pasije, bolova i trudova, predstavljajući ponekad individualno utelovljene socijalne patnje, preuzimanje društvenog bola na sebe, po ugledu na Spasitelja, a ponekad cirkusku atrakciju izdržljivosti, sada su, naglo i potpuno asketski, lišene pokreta. Umetnica se odriče, dakle, sopstvenog slikovnog pisma koje je izumela i koje su, tokom decenija, drugi naučili da tečno čitaju, i postaje nema – ili se pretvara/glumi da je takva. Ona ćuti poput sfinge, u pokušaju da ne samo čitavu stvar svog umetničkog delovanja nego i čitavu stvar umetnosti, u trajanju od, recimo, deset hiljada godina, vrati na početak, na mirovanje u kojem je impuls kreacije. Šta je pokretač tog tela, šta je spiritus movens umetnosti (performansa)? Ništa drugo do um, naime, specifično stanje uma, kako kaže Marina Abramović.

Budući da su od iste materije kao i mozak, oči su, dakle, ispoljeni mozak. Gledajući u oči svog saučesnika u delu, Marina nastoji da eksponira čisto stanje uma, ono što Kant naziva čistim umom. Stoga, Marina i kaže da najzad pokušava ono najteže, da se približi praznini. Praznina je nebivanje, praznina je ništa. Da li je uspela da u to ništa, tu stvar po sebi, uvuče i svoje posmatrače, one koje sama posmatra, svoje partnere-performere?

Ljudi različito reaguju. Jedni je doista gledaju ravnodušno. Trebalo bi da je to ta praznina odnosa. Oni su najređi. Drugi je gledaju jetko, s ciničnim izrazom na licu, treći, pak, puštaju svojim emocijama na volju, i plaču nepokretno, suze im iz očiju teku niz lice kao što, u religijskim predstavama, teku s očiju čudotvornih ikona, ili ridaju kao pred Majkom božjom. Šta to oni vide u Marininim očima? Motiv-pokretač koji je u središtu života njenih performansa ili odraz sopstvenog motiva koji je u središtu performansa njihovog života?

Svi oni, dakako, imaju već nekakvu predstavu o umetničkoj delatnosti Marine Abramović i investiraju svakakva očekivanja u ovaj zajednički akt. Svako, naime, vidi tu uglavnom ono čemu se nada u tom gledanju? Pojedini tu, dakle, investiraju nadu, pojedini beznađe, a svako – svoj ego.

Ovaj Marinin performans je poput izloženog belog platna na kojem ili svaki posetilac izložbe slika šta mu je po volji, ili pristaje na to da zaista vidi samo belo platno i ništa više. Pogledati u te oči, trebalo je da znači pogledati u oči ništavila, praznine, nebića. Umetnica je ovde prisutna da bi čovek u njoj sad bio odsutan. Čovek u aspektu svog ništavila, svog nebića što je ono jedino zajedničko svima, što se ne može personalizovati. Ne mogu, naime, reći moje ništavilo, moje nebiće, jer me ono potire i ne da se ni prisvajati ni atribuirati. Međutim, dok god je umetnik u aspektu poništavanja svog bivstvovanja, on je i dalje delatan a njegovo biće daleko je od praznine. Čak i ukoliko je mrtav, atributi njegovog dela i dalje ga određuju kao nešto, a ne radije kao ništa. To je, u stvari, prokletstvo živog čoveka, da nikad ne može postati ništa. I to je čudo postojanja, da jednom bivajući, mi nikad više ne možemo biti praznina.

Performansom „Umetnica je prisutna“, Marina Abramović je pokušala da belom bojom preboji sve slike svojih performansa. Ipak, ispod te bele površine, lako se mogu otkriti neizbledeli slojevi prethodnih slika. Naše nas delanje određuje. Naše nedelanje, uvek je nečinjenje u kontekstu koji se jasno može odrediti, te nije ništa drugo do naš svesni rad, do izraz našeg stanja uma.