Deset godina od kraja sveta

Taj poslednji Armagedon, poslednji smak sveta koji su neki i preživeli, nagoveštavalo je, ako se toga još sećate, navodno proročanstvo drevnih Maja. Svet je globalno demokratsko selo, pa su u njemu i za njega, po pravilima jednakosti za sve pravce mišljenja i sve religijske navike, čak i izumrle, da ne kažemo u genocidu satrte, Maje, relevantne sa svojim proročanstvima i ritualima.

Kalendar drevnih Maja završava se danom koji pada (koji je padao) na 21. decembar 2012. godine. Posle ovog datuma, dakle, trebalo je da nastupi Novi potop.

Grupa stručnjaka u saglasju s vodećim svetskim vladama (njih dve-tri), naravno sa epicentrom u Vašingtonu, planirala je ukrcavanje 400 000 ljudi u tri broda koji će. poput trojedinstvene (trilateralne) Nojine barke, poneti u budućnost, osim ovih 400 000 ljudi, i od svake žive duše po jedan par. Baš kao što to piše u Starom zavetu, a pomenuto je jasno i glasno već i u „Epu o Gilgamešu“.

Dobro de, u stvarnosti, nije baš bilo tako, ali je tako o stvarnosti govorio uticajni blokbaster u režiji Rolanda Emeriha, „2012“ (scenario R. Emerih i Harald Kloser; uloge: Džon Kjusak, Amanda Pit, Oliver Plat, Tomas Makarti, Vudi Harelson, Deni Glover).

Ronald Emerih specijalizovao se za filmove o katastrofalnom kraju sveta. U njegovom prethodnom delu o katastrofi usled globalnog zagrevanja, čiji je naslov kod nas bukvalno preveden kao „Dan posle sutra“ (dakle, za ‘dogodine’, odsad ćemo govoriti ‘u godini posle ove’, itd), videli smo snegom zatrpanu Nacionalnu biblioteku i ledom do pola okovan kip Slobode, videli smo kako, pre nego što ceo taj Njujork postane gotska katedrala od leda, u njegove poplavljene ulice uplovljuje napušten ruski brod sa izgladnelim vukovima kao posadom. Ponovimo, ruska barka s izgladnelim vukovima!

Videli smo, zatim, kako puca zemljina kora i kako se zemlja cepa i razdvaja, a provalije gutaju ljude i sve živo i neživo.

To isto, tome slično, videli smo i u novijem ostvarenju ovog reditelja o smaku sveta, u filmu „2012.“ Videli smo, naime, kako se lomi kip Hrista Spasa u Rio de Žaneiru, kako se ruši Sikstinska kapela u Vatikanu, još dok u Vatikan nije ušetao Fransisko Bergoljo u liku umilnog pape Franje Prvog, videli smo kako se ulice i zgrade Los Anđelesa raspadaju kao kule od karata, kako pod cunamijem nestaju čitavi gradovi. Dakle, Ronald Emerih, u ovom drugom filmu, dao je sebi priliku da još jednom režira kraj sveta. Ovog puta razorniji i skuplji.

Ko su odabrani u ovoj tajnoj operaciji spasavanja sveta i ukrcavanja u Nojinu arku? Političari, naučnici i oni koji mogu da plate kartu po ceni od tri milijarde evra. Da ponovimo, političari, naučnici i oni koji mogu „sebi i svojima“ da priušte kartu od tri milijarde evra (ili dolara, svejedno; u međuvremenu, dolar je prevazišao evro). Ko uzima taj novac i kome i za šta on, posle kraja sveta, može da posluži – to pitanje se, dakako, ne postavlja, a upravo ono nas interesuje. Ono nas jedino interesuje.

U središtu naše usmerene nam pažnje jeste jedan razvedeni, neuspešni pisac koji slučajno saznaje za ovu tajnu operaciju, te se sav preda pokušaju spasavanja svoje dvoje dece, bivše žene i njenog dečka. Kako on to uspeva da iznajmi avion, plaćajući ga svojim ručnim satom – takođe je pitanje koje se ne postavlja, a koje nas upravo interesuje. I kako to da baš „čkode“ bivše mu supruge ume da upravlja avionom – ni to nije pitano, iako bismo baš to da priupitamo.

Kad se nekako dokopaju kineskih planina i ušunjaju u savremeni Nojin kovčeg kao slepi putnici, reditelj će iskoristiti priliku da ovom ljubavnom trouglu olakša, tako što će onog ženinog mladića-pilota zaglaviti među zupčanike centralne kapije broda, da bude sažvakan. Posle toga, žena više nema dileme s kim će da provede ostatak filma. Ponovimo i ovo: Nojin novi kovčeg nalazi se u kineskim planinama!

U međuvremenu, dobili smo i jednu patetičnu, ideološku moralno-političku lekciju. Predsednik SAD odlučio je da se ne ukrca na brod, već da ostane s milijardama onih koji se ne mogu spasti. Ovu odluku, kako vidimo, doneo je suvereno u svojoj predsedničkoj kapeli, moleći se dragom i nasušnom Bogu. Lep gest od predsednika, slažemo se, smejemo se, ali kako je uopšte u njegovoj moći da tako postupa? I šta je sa svim onim senatorima i kongresmenima koji su zauzeli svoja spasonosna mesta u plovilima?

Posle nešto manje od mesec dana plovidbe, nebo je prvi put vedro od kada se dogodila sveopšta katastrofa. Brodovi otvaraju svoje utrobe – ovde je, naime, Nojina barka shvaćena kao arhipelag brodovlja – i spaseni izlaze na palube da udahnu vazduha. Oni su preživeli Potop. Aleluja!

A mi? Mi, dragi čitaoci, nismo preživeli. Vreme je da to saznamo. Amin!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.