Đilas

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, Đilas postaje najrenomiraniji disident što ga daje ne samo socijalistička Jugoslavija, koja je dala izrazito malo disidenata, nego i ceo svet realnog komunizma. Solženjicin dolazi za njim i, kako i sam ističe, ne bez njegovog uticaja.

Kad je reč o odnosu naše javnosti prema Đilasu, ne treba zaboraviti da su pojedina njegova dela ovde prvi put štampana tek pre dve decenije, da do dana današnjeg ne budu objavljena u celosti. Tek pre nekoliko dana, šesnaest godina od njegove smrti, a na stogodišnjicu rođenja, postavljena je spomen ploča na zgradi u kojoj je proveo svoj disidentski vek i, u još gorem stanju države i društva, ono malo postdisidentskih godina.

Đilas je čovek velikog dara, ogromne volje i čvrstih principa, spreman da za njih i ubija i gine. Prvo je dokazao kao revolucionar, drugo – kao disident. Snaga i odlučnost o kojoj govorimo, vide se, međutim, i u njegovom književnom delu, štaviše, već u ranim proznim radovima. O tome se malo govori, a još manje zna. Ta njegova prva dela, razorne su moći. Ona nagoveštavaju „burevesnika“, budućeg revolucionara kojem u tom trenutku nedostaje samo ideologija da bi znao zašto ruši sve staro pred sobom.

U svojoj dvadesetoj godini, Đilas je objavio dvadeset pripovedaka. One su nastale pre nego što je pisac postao (ilegalni) politički delatnik; dakle, u vreme kad je možda mislio da mu je umetnost dovoljna. Šta nam ti rani radovi govore danas?

Ni pre ni posle mladog Đilasa, naša književnost ne poznaje tako ofanzivan nihilizam i takvu beskompromisnu kritiku svega postojećeg.

„Do smrti, ma šta se s nama desilo, nemoguće je zaboraviti žig života, udesa i ljudi. A ko zna? – možda ni posle nje…“ Život je, prema mladom prozaisti, „razdešenost“. „Majčica zemlja“ – „zla i otrovna“. I vedrina je zlobna. Snovi dosadni, a seks – tek nadolazak gađenja. Život je odvratan, „smrt bi bila odmor“ kad bi bilo izvesno da je uistinu smrt, to jest nestajanje. „Rušenje je najveće izgrađivanje“, likuje. „I grijeh i milosrđe dolaze tajanstveno i nenadno. Kao u snu, lica koja nijesmo nikada vidjeli i očekivali.“ Sve je nekakvo komešanje neizvesnog ishoda i patnje. Moral postoji kao polje unutar kojeg vlada slučajnost. Dakle, naša književnost nije imala boljeg, nešto odocnelog, proznog ekspresioniste, a da to nisu zabeležile ni antologije ni istorije srpske, odnosno srpskohrvatske književnosti.

Kritičnost mladog pisca Đilasa konsekventna je i totalna, i nije u funkciji nikakvog cilja. Ona ne uvažava ni samu sebe. No, potonji će Đilas, ideolog, kakav postaje u zrelom dobu, i društvo i literaturu, i sve drugo, postojeće i nepostojeće, postaviti u funkciju jednog jedinog, za sve i svja važećeg, cilja. Docnije, pak, Đilas shvata pogubnost ovog projekta i o tome piše tako vatreno kako je to činio davnih dana kao mlad pisac i nedavno kao ideolog.

„Pred sudom i zakonom ja nemam krivice. Ali imam za šta da odgovaram – to je za izgradnju datog sistema, i to pred narodom i svojom savešću“. Ove reči Milovana Đilasa, izgovorene januara 1955. na zatvorenom sudskom procesu u kojem je bio okrivljen, potom osuđen, danas ne svedoče samo o hrabrosti da se istini pogleda u oči (da se sebi pogleda u oči), nego i o tome da je isključivo sloboda temelj autentične egzistencije.

Upravo istinoljubivost i sloboda, razlog su da Milovan Đilas ranih pedesetih pređe s pozicije čoveka vlasti na poziciju čoveka od vlasti progonjenog. Bio je to iskren i istinit zaokret, bio je to primer disidentstva po definiciji. Bio je to, i to ostao, jedinstven slučaj u našoj novijoj istoriji, kako kaže Desimir Tošić u svojoj knjizi „Ko je Milovan Đilas“, odličnom portretu revolucionara i disidenta, i odličnom uvodu u njegovo delo – nezaobilaznu bibliografsku jedinicu u svetskoj istorije demokratizacije.

Disidentska Đilasova delatnost kod nas se uspešno ignoriše, iako, ni pre ni posle, niko drugi nije tako precizno i „iznutra“ rasklopio iluziju „jugoslovenskog trećeg puta u komunizam“.

„U našoj ideologiji, političkoj sferi i poslovima obezbeđenja nije bilo ničeg u čemu bismo se razlikovali od Sovjetskog Saveza“, tvrdio je Đilas. „Ne može niko da bude komunista a da u isto vreme sačuva jedno slovo svog ličnog integriteta“, takođe je tvrdio.

Đilasovo zapažanje da je Jugoslavija „bila rani primer trijumfa nacionalnog komunizma“ daje jasne smernice za razumevanje novog nacionalizma u posttitovskom i miloševićevskom periodu. Republičke partijske organizacije su strukturirale nadolazeći nacionalistički talas.

Ogromno Đilasovo publicističko i književno delo, kod nas je nepročitano.