Sintagmom „vrlo dobra vest“, Čarls Simić poentira rečenicu u čijem je središtu „general bosanskih Srba“ označen optužbom da stoji „iza masakra u Srebrenici“, a započetu rečima „iznenađujuće hapšenje“ – prvu rečenicu teksta „Mladićevo hapšenje: Šta je Srbija znala“, objavljenog na sajtu The New York Review of Books, 26. maja, istog dana kad je iz skrovišta u Lazarevu Ratko Mladić transportovan u zatvorsku jedinicu beogradskog Specijalnog suda za ratne zločine.
Ta rečenica sadrži sve što je bitno za pomenuti događaj. Posle šesnaest godina skrivanja od zakona, hapšenje je danas neočekivano i iznenadno. Posredi je osoba optužena za najstrašniji zločin u postratnoj Evropi. Vest o hapšenju – vrlo je dobra, zato što je privođenje zakonu sam temelj vrline i čovečnosti.
Drugom rečenicom, Simić u tekst uvodi, na vest o hapšenju, iskaz jedne od žrtava, jedne od glavnih junakinja stradanja i nevinosti – iskaz majke čiji je sin, među hiljadama, ubijen u Srebrenici: „Pravda je spora, ali dostižna“. Kad su u pitanju žrtve, smisao pravde ne može ići dalje od simboličnog obeštećenja, ali, kad je u pitanju društvo iz kojeg je potekao zločin – taj smisao može biti realan.
Treća rečenica, kao „veliko pitanje“ ističe sumnju u to da su srpske policijske snage tako dugo gubile svaki trag beguncu Mladiću.
Ceo taj kratki tekst Čarlsa Simića, svojevrsno pismo redakciji, naročito u svojoj prvoj i drugoj rečenici, predstavlja uzor komentarisanja. Treba, naime, o ovom slučaju štedeti reči i govoriti isključivo ono što je neophodno a tiče se pravde i žrtava. Sve drugo bilo je, jeste i bilo bi skrnavljenje dve pomenute univerzalne svetinje čovečanstva.
U našim medijima, svih ovih dana od hapšenja Mladića, a naročito u prvih nekoliko, objavljeno je i suviše reči o onome o čemu je, pred pravdom i žrtvama, trebalo ćutati. U svim tim nepotrebno izgovorenim rečima ukazali su se simptomi ozbiljnog oštećenja naše kulture. Čujmo ovde šta nam zapravo saopštavaju sve te reči-simptomi, ostali u senci medijske fiksacije jagodama koje je uhapšenik poželeo i dobio!
Novinarka televizije B92 ispred Specijalnog suda, u direktnom obraćanju, obavestila je da uhapšeni Mladić želi da čita knjige, i to „ruske klasike“, pa je, pogledavši na ceduljicu na kojoj su napisana, i ne trepnuvši okom, nabrojala imena književnika: „Toholja, Gogolja i Tolstoja“.
Politički analitičar Milan Nikolić, u emisiji RTS-a posvećenoj hapšenju Mladića, objašnjavajući moguće podsticaje za eventualnu dojavu o prebivalištu, rekao je da suma od 10.000.000 evra predstavlja puno novca za brojne siromašne građane Srbije.
Doktor psihologije Žarko Trebješanin na jednoj od televizija – ako se ne varam, ne na RTS-u, u čijem Upravnom odboru se nalazi i gde je, pre nekoliko nedelja, objasnio kako frizura Radovana Karadžića ukazuje na razbarušenog pesnika u duši, time otkrivši ne samo koliko duboko poznaje poeziju već i koliko se plitko koristi svojom strukom – Mladića je, s obzirom da se nije prerušavao poput Karadžića, okarakterisao kao „ozbiljnog čoveka“. Pre dve decenije Trebješanin je u ličnosti tada aktuelnog „kapetana“ Dragana, takođe umeo da otkrije uzorite karakterne crte.
Dakle, ne samo da se reči izobilno troše na nebitne stvari u vezi sa bitnim događajem, i to pred auditorijumom u čijem se prvom redu nalaze preživele žrtve i najbliža rodbina žrtava, nego su i kriterijumi za njihovu zastranjujuću upotrebu potpuno konfuzni. Kako to da se Miroslav Toholj nalazi među ruskim romanopiscima XIX veka? O kakvom ekonomskom statusu naših političkih analitičara je reč kad jedan od njih tvrdi da je deset miliona evra suma primamljiva samo za sirotinju. Kakva je to dubinska psihologija koja genocid povezuje s ljudskom ozbiljnošću? To su samo neka od pitanja o malignim znacima na rendgenskom snimku naše kulture!
Na naslovnoj stranici „Politike“ našla se fotografija Ratka Mladića iz 1995. dok, sedeći na cepanicama, čita taj dnevni list. Eto kako se reklama pretvara u antireklamu! U godini genocida u Srebrenici, Mladić preferira ovo dnevno štivo stoga što je ono već podugo vremena u interaktivnom odnosu s njegovim vojevanjem.
Iznad fotografije generala dok čita, u vrhu naslovne stranice, nalazi se manja fotografija, portret Dobrice Ćosića, s najavom njegovog ekskluzivnog intervjua – objavljivanog u tri naredna dana – u kojem je ponovio onu poverljivu a neproverljivu informaciju da se, pred atentat, premijer Đinđić približio njegovim stavovima o nacionalnom pitanju, a posebno u vezi s Kosovom.
Podsetimo se da je bit Ćosićevog političkog kreda izražena u njegovom stavu da je srpsko nacionalno pitanje osnovno demokratsko pitanje. Mutatis mutandis, to znači da nacionalno pitanje nije definisano demokratijom, nego da je demokratija definisana nacionalnim pitanjem – što je nemoguća misija koja nagoveštava žrtve.
Mladić je u sudnici, i to je dobra vest.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
