Kad nema drugih, dovoljan je i jedan čovek, jedan jedini čovek, da prekine teror političke izopačenosti u društvu, i iščašeno vreme vrati u zglob.
Zamišljam ovde i sada takvog čoveka, biblijski hrabrog, sećam ga se… u stvari, znao sam ga. Taj i takav čovek, odvažan kao iz starogrčke tragedije, bila je Biljana Jovanović, književnica i aktivistkinja. Živela je duboko, do dna, u kratkom svom životu, ne štedeći se u brizi i borbi, i ne šlihtajući se nikom. Umrla je u dobi koju uobičajeno smatramo pragom stvaralačke zrelosti. Stvarala je sudbinu, a ne karijeru.
Zamišljam, dakle, onu i onakvu Biljanu Jovanović, nežnu sa nežnima i strogu sa bahatima, grubu sa okrutnima, kako, na primer, ulazi u vilu u Užičkoj 23, i, pred taštom i suprugom mu, za uvo hvata Tomislava Nikolića i izvodi ga pred kapiju, baš u danu u kojem su građani sprečili iseljavanje zbog neplaćenog duga one bolesne starice iz zgrade na uglu Sarajevske i Durmitorske ulice, iz stana u kojem živi sedamdeset godina. Čujem kako Biljana viče: „Ne može tebi, bilmezu, Ana Brnabić da poklanja našu, narodnu svojinu, za koju plaćamo račune i održavanje! Nek ti Vučić od svojih para kupi kuću, kad već sa tobom pravi takve dilove!“ Vidim je, zatim, kako niko ne može da je spreči da uđe u kancelariju ministra policije i kaže: „Ili češ odmah izvaditi te snimke sa naplatne rampe na auto-putu kod Niša, gde je autom onog mamlaza, koji ne zna da kaže vazduhoplov, ubijena majka četvoro dece, ili odmah daješ otkaz!“ A zatim se nižu Biljanina hvatanja u koštac sa stvarima još grđim, koje nam odnarođena vlast Aleksandra Vučića priređuje, jer Biljana neće da bude poslušna građanka – saučesnica u takvoj raboti. Ona dobro zna da je povreda savesti – krvoproliće. Sećajući se Biljane Jovanović, čijih je nekoliko romana ono najsmelije što je u tom vremenu napisano na našem jeziku, konstruišem, u duhu njenog prosedea, iz njenih drama, njenim rečima, dramsku situaciju koja na svetlost dana iznosi strukturu, skelet naše društveno-političke zbilje:
Tomislav Nikolić: Napolju su Rusi. Napolju su Rusi!
Aleksandar VUČIĆ: A Ameri?
Tomislav Nikolić: Ja sam samo Ruse video. Oživljavaju mrtvace. Postavljena je žičara. Za pola sata si tamo. Dobio sam uputstva: treba da vas organizujem.
Patrijarh Irinej: Koji novac primaju, osim rubalja?
Tomislav Nikolić: Nema korupcije. Korupcija je likvidirana. Sve je dogovoreno. Okolo su naši ljudi. Kad bude kucnuo čas, svi idete.
Aleksandar Vučić (prilazi Nikoliću): A šta ti je to?
Tomislav Nikolić: Ne diraj! Ne diraj!
Patrijarh Irinej: Liči na rešo.
Tomislav Nikolić: I jeste rešo. Ruski. Specijalan. Kad staviš hranu na njega, za samo deset sekundi se dematerijalizuje. Razumeš? I onda, preko vazduha ulazi u usta. Nema žvakanja, pranja zuba, ništa. Kroz vazduh, kao vazduh, pravac u krv. Nema trovanja. Dematerijalizacija, to jeste sterilizacija.
Aleksandar VUČIĆ: Daj da vidim!
Tomislav Nikolić: Ne diraj! Može da se pokvari.
Patrijarh Irinej: Je li, napolju je stvarno rat?
Tomislav Nikolić: Ne znam. Ja znam samo za Ruse. Oni su tu, na dva koraka odavde.
Mlađan Dinkić: A ima li Kineza?
Tomislav Nikolić: Ne znam. Čuo sam da su kod Rusa i Čerkezi.
Mlađan Dinkić: Dobro, a jesu li doveli Arape?
Tomislav Nikolić: Nisam čuo.
Aleksandar Vučić: A šta je s Amerima, majku mu?
Ana Brnabić: Kako šta je?
Aleksandar Vučić: Što oni nisu došli?
Ana Brnabić: Pa došli su.
Aleksandar Vučić: Kako znaš?
Ana Brnabić: Pričao mi Andrej Nosov da su došli.
Patrijarh Irinej: A nisi ih videla?
Ana BRNABIĆ: Nisam.
Mlađan Dinkić: Ovako, Ana: Ruse je Toma video, a Amere niko nije video, ali, ti kažeš da se priča da su tu.
Ana Brnabić: Da. Nosov priča.
Patrijarh Irinej: Znači, Ana, da se oni kriju. Je li tako?
ANA Brnabić: Možda. Ja ne znam.
Aleksandar Vučić: I sad, šta ti, Mlađane, misliš, zašto se Ameri kriju?
Mlađan DINKIĆ: Zbilja, ne znam.
(Prasak i eksplozije bombi, granata, štektanje mitraljeza… Svi osluškuju)
Tomislav Nikolić (gnevno): Aleksandre, da ti nisi jedan od njih?
Aleksandar Vučić: Od kojih?
Tomislav Nikolić: Pa od njih. Shvataš, da nisi njihov?
Aleksandar Vučić: NJihov?!?
Tomislav Nikolić: Pa njihov, da, njihov, majka mu stara!
Aleksandar Vučić: Ne. Ja sam vaš, to jest naš.
Patrijarh Irinej: Tomislave, je l’ ti znaš koliko ima napolju vojski?
Tomislav Nikolić: Priča se da ih je dvadeset i dve.
Ana Brnabić: A koliko ima mrtvih i ranjenih?
Tomislav Nikolić: Nema mrtvih.
Patrijarh Irinej: Kako nema mrtvih?
Tomislav Nikolić: Tako lepo. Kako ko pogine, odmah ga Rusi ožive i transportuju žičarom.
Ana Brnabić: Nema mrtvih, znači nema rata.
Tomislav Nikolić: Ne! Ne! Ne oživljavaju sve mrtve. Samo naše.
Ana Brnabić: Misliš njihove?!
Tomislav Nikolić: Naše! Dok su mrtvi – naši su. Pa kad ih ožive, onda su njihovi.
(Vojislav Šešelj umaršira u uniformi ruskog carskog generala, s pištaljkom u ustima i bičem u ruci.)
Vojislav Šešelj: Brže! Spremajte se! Vidi, vidi, Ana se obukla ko Zoran Đinđić.
Tomislav Nikolić: Rusi ga neće oživeti!
Patrijarh Irinej: To su naši! Stigli su! Hvala ti, jedini Bože.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
