Koča Popović, rekli smo to ovde pretprošli put, kao hrabri borac protiv nacističkog okupatora zemlje, pronicljivi i odlučni komandant armije, naširoko obrazovan i dubokomisleć intelektualac, pobornik ideja komunizma i nadrealizma – tog spoja jezičke igre, umetničkog stvaralaštva, slobodnog mišljenja i društvene prakse socijalne jednakosti a različitosti stilova života – mogao je jasnije nego iko drugi da podastre razloge za korenitu promenu kapitalističkog društva ka socijalnoj demokratiji, tačnije, demokratskom socijalizmu, kako je sam voleo da kaže, pri tom, dakle, boreći se protiv sopstvenog buržoaskog porekla i bogatog svog materijalnog nasleđa, što je čitavoj (njegovoj) ideji i praksi dalo autentičnost bez premca.

Nije nikakvo čudo da je jedan drugi plemenit čovek i nedogmatski pobornik komunističke ideje, takođe hrabri komandant, Vicko Krstulović – koji, kao i Koča, pada u nemilost Partije i biva uklonjen iz javnog života – tvrdio da je jedini pravi put oporavka našeg dogmatizovanog i birokratizovanog socijalizma bio moguć krajem šezdesetih godina, ukoliko bi na neprikosnoveno mesto Josipa Broza Tita, na čelo države i partije, došao neuporedivo mlađi i vremenu i običajima dorasliji Koča Popović. To se čudo, kao i sva čuda, nije dogodilo, a naše se društvo survalo u provaliju bestijalne privatizacije svih sfera javnog života, praćene neizostavnim ratom za prvu akumulaciju kapitala i tajkuna.

Naša tranzicija iz postvarenog socijalizma, koja je bila neophodna, dakle, uopšte nije morala da bude tranzicija u kapitalizam.

U razgovorima sa Aleksandrom Nenadovićem, o kojima je ostala knjiga, Koča Popović jasno i razgovetno ukazuje na osnovne probleme tadašnjeg jugoslovenskog društva, ali i sam pravi jednu simptomatičnu grešku u zaključivanju, koja zapravo opravdava tranziciju ka grehu kapitalizma.

Koča najpre veli: „Posle osvajanja vlasti u ponečem smo počeli da ličimo na one koje smo svrgnuli, s tim što su neke stvari postale teže nego što su bile pre revolucije. Tobožnja diktatura proletarijata, ipak je, u krajnjoj liniji, samo to, svuda: diktatura i to trajna i, usuđujem se da kažem – bez, i mimo proletarijata.“

Zatim: „Svoj 'pluralizam samoupravnih interesa' i druge teorijske konstrukcije iz kojih je vremenom izrasla samoporažavajuća, od života otrgnuta piramida svakojakih, pa i međusobno neuskladivih propisa, Kardelj je svesno naturao kao surogat za istinski demokratski socijalizam. Nije mu bio cilj da potiskuje jednopartijski politički monopol nego da mu produži život.“

A „jednopartijska vladajuća oligarhija bila je srž tog sistema, što znači da bi, ako bi se postupilo istinski demokratskoj reformi, morala da ukine samu sebe. Svetska istorija političke vlasti ne zna za takve promene.“

Najzad, „u celini gledajući, mi za istinsko samoupravljanje nismo bili zreli. Jer, da bi bilo mogućno i dosledno, samoupravljanje pretpostavlja razvijeno, civilizovano društvo, kakvo je, ilustracije radi, švajcarsko. Kako, recimo, mogu da idu zajedno samoupravljanje i raširena nepismenost ili masovna zapuštenost, ne samo u opštoj građanskoj svesti o zajedničkim interesima pripadnika modernog društva nego i u tako elementarnim stvarima kao što je javna higijena? Kad je razrađivao svoje teorijske koncepte, Kardelj je možda imao u vidu Sloveniju, ali nikako, na primer, Kosovo…“

Šta je ovde posredi, a da se ne vidi na prvi pogled; šta je, naime, to što zlokobno izmiče i inače visprenom Koči iz vidokruga analize?

Koča tačno uviđa da su uporišne tačke društvenog problema u Partiji, a njihov temelj nalazi se u prvoj njegovoj objekciji: partijska vlast postala je slična svrgnutoj vlasti: buržoaskoj, autoritarnoj, autokratskoj.

Ali, krajnji njegov zaključak zasniva se upravo na buržoaskim predrasudama prema Švajcarskoj, Sloveniji i Kosovu, prema higijenskim navikama zapadnoevropskih građana i balkanskih zemljaka. Popović zaključak izvodi iz vidokruga i sa položaja nove vlastele koja je odmah po oslobođenju počela da usvaja ambijente i manire onih koje je razvlastila, a što je on, najpre, kritikovao! Odatle sledi krucijalna greška u zaključivanju da društvo mora da dosegne kapitalistički maksimum da bi bilo spremno za samoupravljanje.

Tu su se potpuno izgubile iz vida dve stvari. Prvo to da švajcarsko društvo nije samoupravno. Drugo, to da je jugoslovensko samoupravljanje, sa svim svojim manama, ipak uspelo da iznedri najviši civilizacijski i emancipatorski skok u istoriji Južnih Slovena i da zemlju, takvu kakva je, priključi svetskim procesima prvi i poslednji put u modernoj istoriji.

Ovakvo Kočino zaključivanje zaslužuje da spozna sopstvenu konsekvenciju u obliku sledećeg pitanja: Kad na kraju tako mislite, zašto ste, gospodo, sprečili usavršavanje kapitalističkog društva stare Jugoslavije, u revoluciji koja je svrgnula predstavnike krupnog kapitala i sitne buržoazije, bez kojih je nezamisliva jedna Švajcarska?

U našoj tranziciji sačuvana je prljava voda, a bačena beba.