Druga Mađarska

Reč je o predstavama koje postavljaju ključna pitanja za raskrinkavanje vodećih nacionalnih i globalnih ideologija, koje oblikuju društva u kojima se one igraju pred publikom. Među ovih devetnaest, u koje se ubraja i spektakulrani koncert Lajbaha (Laibach), našle su se i četiri mađarske predstave, od kojih njih tri tvore polje posebne pažnje, jer govore nešto važno o državi Mađarskoj, čiju vlast danas ne kritikuju samo ljudi istinskih liberalnih shvatanja nego i konzervativna Evropska unija, kao neku vrstu svog zabludelog sina, koji joj je, ipak, punopravni član.

Veliku buku, vidimo, dižu pojedini evropski parlamentarci iz zapadnijih zemalja na Viktora Orbana, na njegovu diskriminacionu politiku prema (i)migrantima i nevladinim organizacijama, na gušenje slobode medija, privatizaciju javnog prostora i vremena, nazivajući Orbana diktatorom a njegovu vladavinu diktaturom. Ta buka je velika, a posledice su nikakve. U suštini, Mađarska drastično sprovodi mere same EU, bez licemerne liberalne dogmatike, ogoljeno kulturrasistički i ekonomskoizolacionistički. A šta kažu pozorišne predstave koje smo gledali na „Desiréu“ u Subotici?

Prema konceptu i režiji Veronike Sabo, u nezavisnoj budimpeštanskoj produkciji, predstava „Queendom“ počinje tako što osam učesnica najpre skine sa sebe svu odeću i „muškom pogledu“ u publici izloži sve što bi ovaj, u svojim fantazmama, želeo da vidi. Kad smo s tim završili, predstava može da počne! Ovaj gest je ironičan, jer se njime lkvidira sama fantazma: suzbija se, naime, sama želja za uskraćenošću (koja raspiruje erotsko-ideološke fantazije). Ta ironija, duhovita, način je raskrinkavanja jednog od ideoloških temelja ne samo savremene Evrope, nego, uopšte, sveukupne evropske kulture. Na kraju predstave, osam učesnica pojavljuje se maskirano/transvestirano u muškarce, predstavljajući ove nove junake gestama, grimasama i postupcima tako tipično da bismo mogli i da zaboravimo da se iza ovih „krpa i brada“ kriju zapravo žene. Svet je još uvek svet kojim rukovode muške fantazije, a bez tih i takvih fantazija, kako nas je na to upozoravao Klaus Tevelajt, nema ni fašizma. Pogledajmo samo Orbanove partijske, političke i poslovne partnere! Pa to je bratstvo, bratstvo muškaraca s jakom patrijarhalnom strukturom. Takvo je, pljunuto, bilo i bratstvo Gruevskog u Makedoniji, takvo je bratstvo Erdoganovo u Turskoj i bratstvo Vučićevo u Srbiji. A da ne bude nikakve zabune, potrebno je reći da u ovakvom bratstvu mogu učestvovati i pojedine žene, ali je bitno da ih strukturira tvrd muški pogled na biznis i politiku, da su i same muški uspešne i muški moćne. Dobar primer oličenja ovog patrijarhalnog principa jeste premijerka Ana Brnabić. Prepoznao sam je u jednom od onih likova završne scene „Queendoma“.

Takođe budimpeštanska, takođe u nezavisnoj produkciji, predstava „Slatinski cvet – iliti euforija postojanja“, u režiji Reke Sabo, već je nezaboravna po tome što u njoj, uz mladu Emeše Čuhorku, nastupa, takođe kao balerina, devedesettrogodišnja pijanistkinja Eva Fahidi, koja je preživela Aušvic: koja je, dakle, doživela ono što je bilo krajnje neverovatno i nemoguće u fašističkoj Mađarskoj tokom Drugog svetskog rata. Kao lik i odraz, Eva i Emeše se ogledaju jedna u drugoj, zrcaleći tako orbanovsku Mađarsku u hortijevskoj i Hortijevu u ovoj Orbanovoj. Najzad se u jednoj mađarskoj predstavi jasno i razgovoretno govori o pomoru Jevreja iz Mađarske u nacističkim logorima smrti! Gledamo, dakle, pred sobom osobu koja personifikuje istoriju čije zlo još uvek kao civilizacija nismo svarili, nego ga preživamo i preživamo, još uvek se njime hraneći. A šta je taj nacifašizam? Potop. Armagedon. Sudnji dan. Dovršetak čitavog sveta, koji o njemu govori da je išao rđavim tokom, da je pošao po zlu i da, ako će nakon njega nešto ljudsko i postojati, kao što postoji, onda bi moralo biti uspostavljeno na nekim sasvim drugim osnovama, jer stare osnove, osnove patrijarhata i profita, nužno, pre ili kasnije, licemernije ili otvorenije, vode fašizaciji društva. Nismo još shvatili, a već je kasno, proročki uvid jednog od najvećih mislilaca dvadesetog stoleća, Teodora Adorna, da je sva kritika Holokausta obično đubre, i da treba izgraditi svet u kojem je Holokaust naprosto nemoguć. Ako takav svet ne može da postoji, onda postojanja i nije vredan. Lepo kaže Faust kod Getea: „Za moje nove manire, potrebni su mi novi ljudi“. Takvi, novi ljudi, čini se, ipak, postoje među nama, ali, ako i ne postoje, postoje pozorišne predstave u kojima su oni na sceni – predstave koje su ogledni život, moguća egzistencija, kakva, uprkos neverovatnosti, može da bude, predstave kao što je ova u kojoj Emeše oblači Evinu svečanu haljinu, koju je Eva nosila pre sedamdeset, osamdeset godina, dok još nije ni slutila da će se naći učeni ljudi koji će joj objasniti da kao Jevrejka ne zaslužuje da pripada kulturi nove Evrope, da je kužna za duh te arijevske civilizacije, čiji je kult volja za moć, da je greška istorije, koja zaslužuje da bude zbrisana ne samo s lica zemlje, trenutno, nego zauvek – iz povesti čovečanstva, jer je to čovečanstvo nešto drugo od ljudskosti.

Segedinska predstava, u nezavisnoj produkciji, u režiji Zoltana Petrovića, „Ledene doktrine – varijacije na temu nacističke retorike“, kao što joj podnaslov jasno kaže, u savremenom mađarskom svakodnevnom jeziku nalazi izraze koji su ogledalni lik jeziku iz nacističkog mađarskog perioda. Svaki zločin protiv drugoga i drugačijeg, najpre se počini u jeziku, da se ubrzo otelovi u stvarnosti. Prvi zločin jeste ova jezička segregacija nekoga u drugost, i odlikovanje te drugosti negativnom notacijom i konotacijom. Za onoga ko ima moć da javno govori šta i koga mrzi, ubrzo će se naći dželati da to što on mrzi zbrišu sa lica nacionalne grude! Zašto ima toliko sličnosti, ne samo semantičke nego i muzičke, između jezika neoliberalizma i onog jezika koji je Viktor Klemperer nazvao LTI, Lingua Tertii Imperii, jezikom trećeg Rajha? Da li ta sličnost u jeziku i gestu njegovog izražavanja govori o sličnosti u namerama moćnika koji dolaze i predstojećoj praksi masa? „Reči mogu da budu kao male doze arsenika: gutaju se neprimećene, čini se da ne deluju, a nakon nekog vremena otrov ipak počne da deluje“, pisao je Klemperer. Reči su duhovni vektori prakse.

Primorajmo propagandom svoje protivnike da progovore jezikom naše ideologije, i njihov će poraz biti već u njihovom otporu! To je najperverznija moć ideologije.

Druga Mađarska, videli smo u Subotici, moguća je, i ima je već u pozorištu, u nezavisnim, gerilskim produkcijama, koje je Andraš Urban znalački okupio na festivalu. Druga Mađarska je ona Mađarska koja se protivi fašizmu.