Islamista Muhamed Mursi više nije predsednik države. Vojska je stala na stranu miliona revoltiranih građanki i građana Egipta – koji su se bunili širom zemlje, sa protestnim epicentrom, kao i pretprošle godine, na glavnom prestoničkom trgu Tahrir, a od kojih je u sukobu sa naoružanim pristilacama Muslimanskog bratstva, predstavnika i zaštitnika Mursijevog režima, poginulo trideset devetoro – pokazavši da vojni udar može biti i na dobrobit prosvećenosti i sekularizma, pod uslovom, dakako, da ovo prelazno stanje potraje što kraće i da se što pre promeni ustav, raspišu i slobodno održe parlamentarni i predsednički izbori.
Načelnik oružanih snaga i ministar odbrane Egipta, general Abdel Fatah al Sisi, pred televizijskim kamerama pročitao je saopštenje u kojem se kao osnovni zadatak privremene uprave navodi upravo formiranje Odbora za promenu Ustava, koji uskraćuje slobode i prava medijima, ženama, manjinama i radnicima. Privremeni predsednik države, kome ustav u ovakvim situacijama dodeljuje to mesto kao predsedniku Ustavnog suda, Adli Mansur, dok pišemo ovaj tekst, polaže zakletvu.
Građanski protest, dakle, jeste neophodan, ali ne i dovoljan uslov za promenu društvenog i državnog uređenja. Štaviše, pokazuje se da je osnovana opaska najslavnijeg gerilca druge polovine dvadesetog veka, Ernesta Če Gevare, da „etapa gerilskog ratovanja u sebi samoj nema mogućnosti da dospe do potpune pobede“, i da će „trijumf uvek biti proizvod regularne armije.“ Ovo zapažanje iz partizanskog iskustva, na svoju najvažniju potvrdu čeka danas u Siriji, u kojoj se gerilski pokret već preko dve godine bori protiv snaga režima Bašara al Asada. To je onaj trenutak u kojem ili glavnina regularne vojske prelazi na stranu gerilaca, ili gerilski pokret prerasta u regularnu armiju nadmoćniju od prorežimskih oružanih snaga.
Najjače uporište revolta autokratskom režimu u Siriji, u okrilju je Muslimanskog bratstva, koje taj režim glasno naziva genocidnim, a protiv političkog uticaja Muslimanskog bratstva do juče su se borili revoltirani građani i građanke u, sve više i više islamizovanom, Mursijevom Egiptu. Kakav je to politički rebus nedovršenog Arapskog proleća, da su, na jednoj strani, borci za slobodu oni protiv kojih se, na drugoj strani, bore za slobodu?
U rešavanju ovog rebusa, pođimo od jednog moralističkog cinizma koji će nam pomoći da razdvojimo veličinu same vrednosti od visine cene u političkoj borbi. Još dok je na snazi bio dvodnevni ultimatum koji je vojni vrh Egipta početkom ove nedelje postavio Muhamedu Mursiju, pre nego što će ga ukloniti s vlasti, jer se on o taj ultimatum arogantno oglušio, na usta svog ministra informisanja, Omrana al Zubija, oglasio se režim Bašara al Asada, pozivajući tog istog Muhameda Mursija da „u skladu sa željom naroda podnese ostavku“. Apsurdno je cinično da režim koji je u protekle dve godine uništio preko 100.000 ljudskih života ne samo onih koji su se protiv njega borili nego i civila, traži ostavku predstavnika režima jedne druge zemlje, protiv kojeg se građani i građanke takođe bune, a koji je dosad odneo 39 života tih pobunjenika.
Kakva je, pak, politička logika ovog cinizma? Njime Bašarov režim sugeriše Egipćanima i svetu sledeće: vi se sada bunite protiv Muslimanskog bratstva protiv kojeg i mi, u Siriji, već dve, dve i po godine, vodimo odlučujuću bitku, i zar je pametno da ono i ovde dođe na vlast kako bi se narod potom protiv njega bunio kao što se danas buni u Egiptu, tek godinu dana pošto su ga tu parlamentarno ustoličili, rušeći režim Muhameda Hosnija Mubaraka, te da neka ovdašnja prelazna uprava, dok državom privremeno predsedava predsednik Ustavnog suda Sirije, mora tad da hapsi najviđenije njegove vođe (kao što to, kako glase poslednje dostupne informacije, upravo čini privremena vlast Egipta)?
Šta previđa ovaj cinizam? Najpre to da je Muslimansko bratstvo u rušenju Mubarakovog režima imalo odlučujuću ulogu, kao što i sada u borbi protiv Asadovog režima ima odlučujuću ulogu. Dakle, bez Muslimanskog bratstva uopšte ne bi ni započeli demokratski procesi koji danas dovode do revolta i protiv samih njegovih vođa kad su se uspeli na vlast. To je drugi čin Arapskog proleća.
Drugo što se previđa jeste da vrednost te borbe protiv autokratskih režima Mubaraka i Asada nije u tome što su predstavnici Muslimanskog bratstva uspeli ili će uspeti da formiraju vlast, sada bivšu u Egiptu, i možda buduću u Siriji – to je cena njegove požrtvovanosti. Vrednost je neprikosnovena, i njena je veličina u samoj toj požrtvovanosti, plaćenoj brojnim životima. Ti životi su dati za demokratsku državu u nastajanju, kojoj prepreka mogu biti i rigidni stavovi vođa Muslimanskog bratstva posle bitke.
Treće, nakon pada Mursijevog kratkotrajnog režima, moguće su dugotrajne promene u politici Muslimanskog bratstva, koje nije ideološki monolitan pokret, i unutar kojeg postoji napetost između radikalnog socijalnog i radikalnog verskog zahteva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
