Zahtev koji je overen na pisarnici Narodne skupštine, a za pokretanje postupka za razrešenje predsednika Tomislava Nikolića, zbog njegovog jasnog i razgovetnog kršenja Ustava – kad je neprimereno, ignorišući svoja ovlašćenja i zakon, reagovao na izjavu tužioca za ratne zločine da će pokrenuti istragu o optužbama protiv načelnika Generalštaba – verovatno neće biti delotvoran, ali je moguće da ima dobre društvene posledice.
Za pokretanje ovakvog postupka pred Ustavnim sudom, potrebno je da glasa više od polovine poslanika u Narodnoj skupštini. Ako bi se to kojim slučajem i dogodilo – a izvesno je da se u ovakvoj konstelaciji, tačnije, u ovakvom sazivu i sazvučju naših crnih poslaničkih rupa, neće dogoditi – onda bi, a ukoliko zatim Ustavni sud zaključi da predsednik jeste prekršio Ustav i da je zreo za razrešenje, odnosno da je nezreo za funkciju predsednika republike, u istom tom parlamentu najmanje dve trećine poslanika trebalo da potvrdi takvo rešenje najvišeg suda. Stvar je, dakle, isključena, jer su poslanici stranke koju je oformio aktuelni predsednik države nadmoćni, a oni neće glasati protiv svog osnivača i prvog predsednika, bez čije retorike ne bi bili to što jesu i imali to što imaju.
To je ono što nam govore parlamentarna logika i odnosi prostih brojeva. No, Srbija je još od Miloševićevog političkog antigravitacionog obrta, zemlja u kojoj je logično političko ponašanje ravno čudu, a to čudo, kao i svako čudo, javno mnjenje smatra nečistim, pa ga se valja što pre otarasiti, kao što je učinjeno s premijerom Zoranom Đinđićem. Dakle, uprkos logici i odnosu prostih brojeva, ovde je, ipak, sasvim moguće ono što ni najmanje nije verovatno. A evo i na koji način!
Šta se zbiva, naime, ukoliko prvi čovek vlade, Aleksandar Vučić, odluči da izrekne rečenicu kojom bi se mogao doista proslaviti u istoriji naše republike: „Drag mi je predsednik Nikolić, ali mi je draži Ustav Srbije!“
Ma koliko da, iz širokog ponora naših socijalnih, ekonomskih i političkih problema, ovaj zahtev za razrešenje predsednika izgleda kao sitnica, Vučić danas pred njim stoji kao pred istorijskom svojom šansom, iako ne bez rizika (ali, rizik jeste sudbina istorijskih odluka). Koliko god da mi je njegova vladavina mrska, zato što je vladavina, smatram da bi bilo dobro da iskoristi ovu neverovatnu mogućnost, jer bi tako označio i početak kraja svom vladanju.
Zaključak je ovde jednostavan i otužan. Naša zajednička politička egzistencija već dugo vremena ne zavisi od logike i prava, nego od samovolje, koja može biti usmerena i prema pozitivnom cilju. Ovo usmerenje dolazi, dakle, iz perspektive ličnog probitka čoveka od moći.
Dugoročno pozitivan cilj, bez presedana, bilo bi to zakonsko razrešenje Nikolića, koji se, u stvari, sa svojom predsedničkom funkcijom sam razilazi kad god mu se za to ukaže prilika. Ovde bi se najzad pokazalo da niko nije iznad zakona. Ali, ne zaboravimo, da bi se to ostvarilo, potrebno je da presudnu reč donese drugi takav pojedinac, koji nije samo premijer nego i koordinator svih bezbednosnih službi. To je naš začarani krug, naš politički ringišpil. Beznadnoj vrtoglavici koju on proizvodi pripada i to da zahtev za smenu aktuelnog predsednika države potiče od prethodnog predsednika, Borisa Tadića, koji je i državom Srbijom i Demokratskom strankom predsedavao tako da su posle njegovih mandata obe ostale u tragovima!
Neće Vučić izgovoriti istorijsku rečenicu, i neće Nikolić zasluženo otići s funkcije kojoj nije dorastao. Ne zato što je Vučić solidaran sa svojom političkom majkom Nikolićem, koji je sebe sam nazvao Majkom Hrabrost (otac je, nesumnjivo, Vojislav Šešelj, dekapitovan, kao u svakom ostvarenom edipovskom snu), nego zato što je predsednikova zarđala retorika solidarna sa usporenošću najavljenih premijerovih reformi, kao sasvim solidno opravdanje pred zvaničnicima EU.
No, pred građanima i građankama Srbije stoji sada, kao obelisk na trgu, sama suština problema društva: predsednik države krši njen Ustav! To je iskristalisana tema oko koje bi se najzad dala konstituisati javnost, koja je potonula, kao ponornica, ubrzo posle 12. marta 2003. godine.
Da bi se ovde stvari promenile nabolje, da bi se pokrenula privreda, da bi se smanjila nezaposlenost, da bismo ušli u tokove evropske političke, ekonomske i socijalne razmene, morali bismo najpre učiniti ono što je prvo: morali bismo sačuvati republiku! Ona je koordinatni sistem, bez kojeg ništa ne može da funkcioniše. Predsednik, dakle u temenu ovog sistema, uzdrmava ga i lomi mu koordinate! O tome se mora govoriti dok svakom ne postane belodano jasno da živimo u državi koju ruši sam njen epicentar. To je dijagnoza naše politike.
Za korenitu promenu ovog fosilizovanog našeg stanja, rešenje mora doći s periferije, a ne iz Parlamenta, ne iz stranačkih mozgova. Jer samo tu, na periferiji, javnost nalazi svoj centar.
Danas, i ombudsman i tužilac za ratne zločine nalaze se na periferiji. To samo znači da društvo ima odakle da krene napred.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
