Duša je po prirodi anarhija

Kada je sve što ja potrošim kako bih živeo u svetu visokih unutrašnjih podsticaja, neizbežno moralo da bude istrgnuto iz usta onih koji seju pšenicu za druge i nemaju dovoljno tvrdog hleba za sopstvenu decu?“

Odakle dolazi to pitanje koje je anarhista Kropotkin zadao sebi, uprkos sopstvenom kneževskom položaju, i koje je kroz sebe otkrio kao pitanje samog sveta, u kojem komfor uglavnom služi da prikrije zadatak čoveka i položaj one neme većine, koja je bez lične svojine, a najčešće žudi za tim istim komforom?

Nećemo pogrešiti ako kažemo da to pitanje dolazi iz duše. Tačnije, to pitanje, koje je anarhističko, formira dušu.

Kad pomislim na onu Kafkinu dnevničku belešku u znaku upozorenja samome sebi: „Ne zaboraviti Kropotkina!“, postaje mi jasno da je Kropotkin za Kafku Vergilije – vodič kroz krugove stvarnosti do duše, koja se inako zove raj. „Ne zaboraviti Kropotkina!“, kod Kafke znači: Ne zaboraviti anarhizam! U dubljem smislu, naime: Ne zaboraviti dušu!

Dakle, duša je po svojoj prirodi anarhija. Za tu tezu nije neophodan dokaz o postojanju duše. Kažem, ukoliko i postoji, duša je po prirodi nužno anarhija. Sadržaj njenog pojma jeste u želji da se ukine svaki vid vlasti čoveka ili institucije nad čovekom.

U svakom slučaju, postoji čovekova želja da postoji ljudska duša, i ta želja je jedina generička želja. Tu želju iskazuju i reči: oduševljenje, duševnost, zdušnost… a nijedna od njih ne ide uz sliku podjarmljenosti čoveka ili nesolidarnosti.

No, i neke sasvim drukčije reči upozoravaju na dušu, iako je zanimanja koja one imenuju negiraju: psihologija, psihijatrija, psihoanaliza… Tu sad nalazimo nešto interesantno, dakle bitno (inter-esse).

Pre pet-šest godina, tokom svog predavanja pod naslovom „Duša je po prirodi anarhistička“, polemisao sam sa prijateljem, filozofom i psihoanalitičarem, komunistom Branimirom Stojanovićem Tršom. Na moju tezu da anarhisti i, uopšte, ljudi od istinske slobodarske akcije ne pate od neuroza i da nemaju, dakle, razloga da odlaze kod psihoanalitičara i psihologa (što govori o tome da je uzrok neuroza zapravo strah i neusuđivanje na borbu za svoje ideale), on mi je odgovorio da je tačno da ti ljudi nemaju neuroze, ali samo stoga što su psihotični. Ima tu istine.

Anarhizam bi se mogao uzeti u obzir kao psihotična struktura, ali samo ukoliko bismo i samu dušu smatrali vidom psihoze. Evo u čemu je stvar! Za istinskog, iskrenog anarhistu, stvarnost, koja je izgrađena na dominaciji moći – zapravo je psihotična. Psihoanalitičar, međutim, ubeđuje anarhistu, da je psihotičan on, a ne evidentno bezdušna stvarnost.

Gledano iz aspekta duše, dakle anarhistički, društvena stvarnost je simptom jednog psihotičnog mišljenja i psihotične prakse, bazirane na psihotičnoj želji da se biće pretvori u posed. Oni koji to uviđaju, iz perspektive stvarnosti, izgledaju u najmanju ruku čudno, a neretko i ludo.
U svetskoj literaturi ovu vrstu izokretanja perspektive sveta u perspektivu duše personifikuje Don Kihot. Stoga njegova čudnovatost, njegovo ludilo, oduševljava.

Kad gospar Alonso Kihano odluči da postane vitez Don Kihot, on zadobija sopstvenu dušu, i dela kao anarhista. Kad se, na kraju balade, vrati kući i odrekne se svog ludila, ponovo prihvativši stvarnost, ponovo postavši Don Alonso Mudri, on umire. NJegova smrt, kako kaže briljantna Isidora Sekulić, smrt je po tome što je to umiranje mašte. On umire jer ne može više da živi u zanosu, da vidi iluziju, kaže Isidora, a ta iluzija, u stvari je duša koja realnost raskrinkava kao simptom.

Ovu egzistencijalnu dijalektiku duše i zatečene stvarnosti genijalno je izrazio NJegoš stihovima: „A nadežda veže dušu s nebom/ kako luča sa suncem kapljicu./ Što je čovjek? a mora bit čovjek!/ Tvarca jedna te je zemlja vara,/ A za njega, vidi, nije zemlja./ Je li javlje od sna smućenije?“
Pevajući pak o zaljubljenosti, kao o jednoj duši u dva tela, Jovan Jovanović Zmaj takođe je genijalno izrazio ovo ispadanje iz stvarnosti u stvarnu egzistenciju: „LJubim li te… il’ me sanak vara,/ Što te udilj uza me dočara;/ LJubim li te… il’ me duša vara,/ što se udilj s tobom razgovara;/ (…) LJubiš li me… ili mene nema,/ Ili tebe, – nas nijedno nema;/ LJubiš li me… ili nema sveta,/ Nema sunca, ni rose, ni cveta…“

Eto šta sve i kako mogu deseterci! Pevanje jeste čudo u stvarnosti, i tako je od Homera do Tomasa Bernharda, i do onih o kojima će se tek za koju deceniju govoriti da su se, kao sa vetrenjačama, ganjali sa današnjom stvarnošću, darujući joj perspektivu anarhističke, oduševljujuće borbe. A ovo je njena osnovna misao, piše Kropotkin: „Vlast kvari čak i najbolje ljude. Eto zašto mrzimo svaku vlast čoveka nad čovekom i trudimo se svim silama da joj stanemo na kraj.“