Kad čovek vidi te neulepšane televizijske snimke koje se Bi-bi-si usuđuje da emituje, a koji pokazuju kako to diljem siromašnijih zemalja Evropske unije policajci prebijaju radnike koji su stupili u generalni štrajk i sad javno protestuju zbog neproduktivnih vladinih mera štednje, od kojih se svakim bogovetnim danom samo umnožava broj nezaposlenih i bednih, trebalo bi najpre da pomisli na to kako bi ta ista policija reagovala na obustavu rada i javni protest, na primer, sudija ili privrednika, da li bi, naime, i njih tako marljivo mlatila pendrecima kao da primenjuje sveto pravo zaštite božanskog poretka.
Ta pretpostavka je naivna. Jer, ne samo što se brahijalna sila onog monopola koji na nju polaže isključivo država sručuje uvek i zakonito na pleća ubogih, a ne uglednih, nego, prema dubljoj logici organizacije društvenog života, sudije i privrednici nemaju razloga da protestuju i štrajkuju. Kao i političare, njih poredak upravo štiti. Čemu i kome, stoga, služe te obustave rada?
Pravo na štrajk je jedno od jemčenih građanskih prava u civilizovanom društvu. Obustava rada, izraz je građanske neposlušnosti. Ukoliko se takva neposlušnost garantuje zakonski, utoliko postoji dužnost njenog korišćenja. Kada? Kad pravo na rad, uslovi rada, rezultati rada i razdeoba zarade padaju ispod unapred dogovorenog i ozakonjenog nivoa. To znači da je štrajk samo simptom nedelotvornosti poretka, signal za vraćanje sistema u okvire Ustava. Kako to onda da policija bije one koji koriste neprikosnoveno pravo i svojim su protestom u funkciji valjanosti samog sistema? To nam ukazuje na ključnu stvar: kapitalistička ekonomija se nalazi izvan ustavnog okvira, izvan zakona! Policija, kao slepa brahijalna sila, u ovom slučaju nesvesno služi nadustavnoj sferi potajne akcije čija je bit sve veće socijalno raslojavanje.
Epohalni je značaj usvajanja univerzalnih prava čoveka, bez čega je nezamisliv liberalni poredak – odmah recimo, najviši dosad dosegnuti evolucioni stupanj društva, ali još uvek daleko od epohalnih mogućnosti njegovog razvoja kao varvarstvo od civilizacije. Time je jednakost ljudi uspostavljena formalno-pravno. Međutim, potencijal univerzalnih ljudskih prava, čija je premisa da se ljudi rađaju kao slobodna bića, mnogostruko premaša dosegnuti nivo političke demokratije. Taj potencijal, zove se ekonomska demokratija. I to je ono što lebdi kao humanistički oreol i iznad sadašnjih protesta radnika i nezaposlenih i iznad prošlogodišnjih protesta studenata i intelektualaca. Tog, još uvek nedovoljno jasno izraženog zahteva, zahteva za pravo na život u ekonomskoj demokratiji, dakako, ne bi bilo bez prethodno dostignutog civilizacijskog stupnja političke demokratije.
Nerazumevanje ove povesne veze dovodi do onih nebuloznih tvrdnji među intelektualcima i ekstremno desne i tzv. ekstremno leve pozicije, koji tvrde da balkanske zemlje koje još nisu članice EU, i ne treba to da postanu. Jer, neophodno je naći se u vremenu sopstvene epohe, za kojim zemlje Jugoistočne Evrope kasne, a Srbija je na začelju te kolone. Sindikalni beogradski skup podrške protestima sindikata u EU, lep je i moralan gest, ali dekorativan i nedelotvoran, i takav će ostati sve dok Srbija ne uđe u zajednicu evropskih naroda. Sindikati se ovde, silom prilika, nalaze u istorijskoj situaciji u kojoj se moraju boriti za ona prava radnika odavno dostignuta na Zapadu. U tom zaostajanju je naša gorčina; u nemogućnosti da se nosimo s nepravdama sopstvenog vremena.
Vratimo se sada terminološkim određenjima ključnih pojmova društvenog progresa: neposlušnosti, pobuni i revoluciji! Objasnili smo da je građanska neposlušnost zapravo dužnost, a sad recimo i to da je pobuna ništa drugo do zahtev za ispunjenjem onih prava koja nisu ozbiljena akcijama građanske neposlušnosti. A šta je revolucija? Umesto nekog marksističkog mislioca, ovde o tome treba navesti misao velikog teoretičara liberalizma, istinskog liberalizma, Isaije Berlina, iz njegovog famoznog i još uvek aktuelnog dela koje ukazuje na neispunjena obećanja samog liberalizma i na korene njegove devijacije u neoliberalizam, iz „Četiri ogleda o slobodi“. Berlin tvrdi da je pravo na revoluciju legitimno i u okvirima liberalnog poretka – ukoliko se proklamovana prava i slobode ne mogu ostvariti kroz legalni sistema. To treba nazvati nužnošću revolucije. U tom smislu, a sasvim u duhu Marksa, shvatamo da će se buduća revolucija ostvariti u najbogatijem delu sveta, tamo gde su prava čoveka na najvišem nivou prakse, jer, tek će se tu istinski ukazati zjap između realizovane političke i nerealizovane ekonomske demokratije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
