Ecce lector

Onaj ko ovo piše napabirčio je ovom primeru sličnih dogodovština s gospodom lektorima i damama lektorkama, pa se više ne libi da im, upotrebivši one reči koje nisu baš tako često u upotrebi, napomene da te tako napisane reči ne treba preinačavati. Kao takve, pomenimo, na primer, nazive stručnih disciplina: teleologija i arhitekstura. Gotovo redovno, te reči bivaju prepravljene u sasvim druge reči i, posledično, sasvim druge discipline – u teologiju i arhitekturu.

Rečit primer lektorske aljkavosti i neobrazovanosti pružaju publicistička dela Dobrice Ćosića, koji je, to nije tajna, muke mučio s gramatikom i pravopisom srpskog jezika, a gde je budno oko lektora moralo da bude i netremično. Glasoviti je pisac pri tom, kako piše u svojim dnevnicima, imao i privatnog lektora, a, eto, i njegovoj su pažnji izmicale reči i nazivi poput „iscenacije“, „Edemskog vrta“, ili onog grmećeg pleonazma, kojim su načičkani tomovi, a koji otkriva totalni nedostatak elementarnog filozofskog (filozofijskog) obrazovanja, i glasi: „ontološko biće srpskog naroda“.

Dobro, stvar lektorskog nemara ne korespondira samo s „teškim“ rečima i izrazima, nego, kako čitamo i kod Basare, i sa lokalizmima, kao što je to reč mušula, koja je „inačica“ za reč „dagnja“ (a na kakvoj bi se tek muci našla rečena lektorka i šta bi na obali mora junaci kusali da je pisac, umesto ove južnije, dalmatinsko-dubrovačke varijante, upotrebio onaj severniji, istarsko-kvarnerski sinonim, pitoreskan i olfaktoran, a glasi „pizdica“).

Takođe, kod opšte poznatih imena, prevodioci, a s njima i lektori pokazuju izuzetno neznanje – lavovski nedostatak onog što se nekad zvalo opštom kulturom, a koja je uslov i svake stručnosti.

Recimo, u knjizi Simon de Bovoar „Svođenje računa“, koja je s francuskog prilično dobro prevedena, ime čuvene rediteljke Arijan Mnuškin pominje se kao muško ime, dakle, kao ime reditelja. Dakle, ovaj prevodilac ili prevoditeljka, ovaj lektor ili lektorka, ne samo što nikad ranije nisu čuli za Mnuškinovu nego im je bilo van pameti da se, pri tom prvom susretu, raspitaju o kome je reč. Drugi, sasvim svež primer, iz odličnog je prevoda, sa španskog jezika, biografije Tomasa Bernharda, autora Migela Saensa. Nekoliko imena francuskih i nemačkih autora tu je konsekventno pogrešno napisano, a među njima oči najviše bode ime slavnog reditelja Klausa Pajmana (ne Pejmana!), koji je s Bernhardom predstavljao uzor rediteljsko-dramaturškog tandema. Lektori, dakle, ne samo što ne znaju ono što bi trebalo da znaju, nego su lenji i da uče.

Najviše problema kod lektora i lektorki, ja sam imao sa imenom jednog od najčuvenijih dramskih pisaca (svih vremena), sa imenom Bertolta Brehta, koje lektori vole da preprave u Bertold Breht. Istog dana kad su u mom tekstu lektori poslednji put preimenovali ovo ime, Jovan Ćirilov je, u drugim novinama, objavio tekst posvećen upravo toj grešci. Bila je to spasonosna koincidencija.

Siroti B. B, u mladim je danima odlučio da svoje kršteno ime, tačnije, jedno od svojih krštenih imena (Bertold Eugen Fridrih), i to ono nasleđeno od oca Bertolda, pretvori u Bertolt, jer mu je taj praskavi završetak zvučao oštrije i impozantnije, te je, posledično, taj utisak ostavljao i kao pečat na njegovom pesničkom i dramskom delu (koje bi, kao takvo, nema sumnje, i pod drugim imenom, pa bilo ono i „Katica Sara“, predstavljalo jedno od najdragocenijih dela svetske književnosti i pozorišta).

I filmski reditelj Lars Trir, još kao student, odlučio je da svoje ime oplemeni titulom koju nije imao od koga da nasledi, pa ga danas, kao Larsa fon Trira, svi smatraju izdankom nekog plemića. Gest koliko snobovski, toliko i ciničan, jer u onoj meri u kojoj otkriva pokondirenost jednog čoveka i apetite njegovog ega, otkriva i besmisao „plave krvi“.

Jedan od najstrašnijih previda lektora u istoriji srpske polemičke književnosti verovatno je onaj iz teksta Oskara Daviča, koji je bio upućen Vuku Krnjeviću. Oskar, naprasit kritičar, hoteći da, u tom tekstu, pomene i lulu Vuka Krnjevića, koju ovaj u javnosti nije ispuštao iz usta, te je postala ne samo neotuđivi deo njegovog tela nego i simbolička partikula duha njegovog književnog rada, umesto da napiše, kako je hteo, „jalova lula“, napisao je „jalova bula“, i tako, nehotice, uvredio suprugu svog oponenta, koja je bila muslimanka i nerotkinja.

A da lektori nisu samo ljudi po pozivu i da ne prave jedino jezičke gafove, iz neznanja ili previda, nego da lektorski rad može da bude i strogi ideološki nadzor i uvod u devijantne oblike društvenog ponašanja, o tome u sledećem nastanku, pardon! nastavku.

U početku – Logos, na kraju – Lector!