Bošnjački nacionalisti u Sandžaku idu stazom svojih srpskih kolega kad zahtevaju političku rehabilitaciju Aćif-efendije, kako ga iz strahopoštovanja nazivaju, odanog saradnika nacističkog okupatora za vreme Drugog svetskog rata, ali, s tom razlikom što su njihove šanse da učine ono što su učinili i što čine srpski nacionalisti za rehabilitaciju svojih saradnika okupatora – minorne. Ipak je ovde premoćno na snazi identifikacija Srbije sa identitetom narodnih izdajnika srpskog porekla, iako oni za istu otadžbinu nisu učinili ni manje ni više od, na primer, mađarskih i bošnjačkih fašističkih kooperanata.
Ono što sad pokušava da svojim sunarodnicima priredi Bošnjačko nacionalno vijeće, samo je imitacija priredbe koju je srpskom narodu svojevremeno upriličila Srpska akademija nauka i umetnosti. Svim savremenim srbijanskim (i jugoslovenskim) nacionalizmima, zajednička osnova jeste negiranje antifašizma i, dakako, antikomunizam. A kakva opasnosti preti od antikomunizma, niko bolje nije definisao od Adama Mihnjika: „Od komunizma, gori je samo antikomunizam.“ Kakva je perspektiva društva u kojem njegovi najistaknutiji predstavnici negiraju njegovu najbolju prošlost?
Guvernerka Narodne banke Srbije, Jorgovanka Tabaković, istaknuta prominentkinja politike kompromisa između nacionalizma i evropeizma – simfonije u kojoj nosferatu čeka na svoju noć – odbija da svoje novo zvanje nazove gramatički i rodno ispravno. Ja nisam guvernerka, ja sam guverner, kaže ona. Guvernerka, to ne zvuči tako gordo kao guverner. Guvernerka – reč kao skovana samo da bi ponizila ulogu žene u bankarskom sektoru nacije, u kojem samo muškarac može biti guverner, a žena, eto, tek guvernerka. Reč koja kao da jednim potezom briše sav decenijski znoj profesionalnog truda koji jedna osoba, još i žena, mora da prolije da bi došla na čelnu poziciju Narodne banke. Guvernerka, to mu dođe kao ime uloge u šaljivom skeču. Maskulinum ‘guverner’, pak, već je rola u tragediji ili, makar, građanskoj drami.
Kakva je perspektiva društva u kojem njegove najuglednije predstavnice negiraju svoj rodni identitet kako bi istakle svoj ugled?
Jedan grčki pop, izazvavši saobraćajni udes na putu u Srbiji, džipom udarivši otpozadi u jugo, usmrtio je supružnike u tom malenom autu. Da ne bi čamilo u zatvoru, patrijarh srpski Irinej, napisao je pismo nadležnima, moleći da se tom sveštenom licu iz Grčke omogući da svoje pritvorske dane provede u manje univerzitetskom okruženju od zatvorske jedinice – u molčaniju manastirskog konaka. I bi dopušteno.
Kakva je perspektiva društva u kojem visoko sveštenstvo ima diskreciono pravo da krši pravo? (Kao što ima pravo da, van svih zakonskih propisa i bez ikakvog stručnog osoblja, registruje ustanove za lečenje od bolesti zavisnosti, i to kao profitabilne firme!)
U ovom panoptikumu beščasnih predmeta nalazi se i hapšenje čelnika Jugoremedije, koji su, predvodeći dugotrajnu borbu za radnička prava, uspeli da 2007. godine, ponište pljačkašku privatizaciju ovog preduzeća. Način na koji su optuženi i razlog zbog kojeg su još uvek u pritvoru, uzkazuje na političku, a ne na pravnu osnovu lišavanja slobode. Kako je to objasnio advokat Ivan Janković (okrugli sto, „Državno nasilje u Jugoremediji“, CZKD, 14. avgust), optužnica je podignuta na osnovu krivičnog dela „zloupotreba službenog položaja“, koje, iako nije u skladu sa zakonodavstvom EU, još uvek, ali ne i zadugo, postoji u našem Krivičnom zakoniku. Ovako definisano krivično delo, koje će uskoro biti isključeno i iz srpskog zakonodavstva, potiče iz Krivičnog zakonika SSSR-a. No, kako god da su optuženi, čelnici Jugoremedije se u pritvoru nalaze bez valjanog pravnog osnova. Kao razlog za njihov produženi pritvor, navedeno je sprečavanje potencijalnog uticaja na svedoke. Međutim, u sudskom predmetu u kojem se optuženi terete da su finansijski oštetili preduzeće, svedok je isključivo dokumentacija o poslovanju. Najzad, način na koji su do pre neki dan ovi ljudi provodili svoje pritvorske dane ukazuje na kršenje elementarnih prava lica lišenih slobode. A kako mogu da izgledaju zatvorski dani u Srbiji, ilustrovao je najpozvaniji za to, ombudsman Saša Janković. Predočio je zatvorsku sliku koja se ne zaboravlja. Još uvek su kod nas u upotrebi minijaturne, prazne, betonske ćelije, u kojima osuđenik ne može da se uspravi, a sa niskog plafona, koji pritiska glavu, štrči jedna kuka, kao mogućnost spasonosnog izbora.
Ovi primeri – a među njima naročito poslednji, u medijima uspešno zataškavan (privatizacija je, ipak, ključni problem) – razgovetno ukazuju ne samo na sadašnje stanje našeg društva nego, jezivije, i na njegove perspektive. Stoga, treba imati na umu da nema dobrog čoveka s puno moći, niti valjane vlade bez raspoloživih načina suzbijanja samovolje njenih ministara.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.