Eppur si muove

Pre pedeset godina opasno je bilo i sanjati da će na početku sledećeg veka jedan Afroamerikanac postati predsednik države koja je ubila Martina Lutera Kinga. Eppur si muove! Ipak, moramo imati na umu da smo tek na početku kretanja čije performanse teže da zasene istinski učinak.

Na vašingtonskoj svečanosti, Obama jasno kaže da san nije ostvaren, ali da je mnogo već učinjeno, no, ni najmanjim gestom, on ne ukazuje na to kako je zapravo došlo do pokretanja stvarnosti. Čitav taj polustoletnji pomen na „Marš na Vašington“, organizuje utisak da se zavet Martina Lutera Kinga u američkom društvu ostvarivao kao sazrevanje empatijske samosvesti belačke, posedničke i upravljačke klase, kroz jednu, takoreći, prirodno-društvenu evoluciju koja zavisi od promene uslova života. Tu su, naime, u zaborav pali i revolucionarni atributi Kingove „nenasilne borbe“ i svi oni militantni načini otpora, koje su, paralelno sa nenasilnim akcijama Pokreta za građanska prava, preduzimali drugi afroamerički borci za slobodu, i za to, baš kao i sam Martin Luter King, platili glavom. Koren tog zaborava u samom je korenu pitanja o slobodi i jednakosti. Propovednik King, naime, nije sanjao tek o jednakosti crnog i belog čoveka, nego o jednakosti svih građana.

Gde i kada su Afroamerikanci realno bili slobodni u SAD tokom godina u kojima su i legalno bili građani drugog reda? To je krucijalno pitanje na koje je odgovor danas skriven i za administraciju, i za obrazovni sistem i inteligenciju. Gde i kada? Jedino kad su bili članovi Komunističke partije i/ili sindikata. Kao pripadnik Komunističke partije i sindikata, crni se čovek ravnopravno borio sa belim čovekom za istu, zajedničku stvar. To izmeštanje cilja borbe izvan same rasne podele, ključ je i rasne jednakosti!

Kad govorimo o „Maršu na Vašington“, trebalo bi da imamo u vidu da je tu reč o jednoj od manje značajnih političkih akcija Pokreta za građanska prava, i da je posredi priredba u korežiji sa tadašnjim državnim vrhom. O maršu je sjajno govorio militantni borac za prava Afroamerikanaca, Malkom Iks (Malcom X), koji će ubrzo potom biti ubijen: „Pošto su ga preuzeli, on je izgubio svoju borbenost. On je izgubio svoj gnev, svoju vrelinu, svoju beskompromisnost. Zapravo, on je izgubio svojstvo marša. I postao je piknik, cirkus. Ništa drugo do cirkus sa klovnovima… bila je to kapitulacija… To su sve čvrsto kontrolisali, rekli su tim crncima u koje vreme da dođu u grad, gde da stanu, koje natpise da nose, koje pesme da pevaju, koje govore mogu da održe, a koje ne, i da se potom, rekli su im, do sumraka gube iz grada.“

Ono što će, posle „Marša na Vašington“, Martin Luter King učiniti u preostalih pet godina svog života, od presudnog je značaja za to da belačka posednička i upravljačka kasta bude primorana da čini ustupke, kao što i danas ustupke čini jer je na to primorana. Pored crnačkih organizacija i grupa koje su pružale oružani otpor linču i policiji, i sam King počinje da govori o „radikalnoj revoluciji vrednosti“, o tome da „nenasilje mora da bude borbeno, masovno nenasilje“, i, najzad, o tome da je siromaštvo u vezu s ratom u Vijentamu: „Trošimo sav taj novac na smrt i uništenje, a ni približno toliko na život i konstruktivni razvoj.“

Pitanje rasne segregacije vraća se tako u svoj glavni tok – kao problem ekonomske eksploatacije čoveka. To je momenat kad u protokolima FBI počinje da kola tajna naredba: „Uništiti dr Martina Lutera Kinga!“ I nije slučajno da je ubijen upravo kad je, u Memfisu, podržao štrajk đubretara, među kojima je najviše, ali ne i jedino, bilo Afroamerikanaca, kao što je kod nas danas među đubretarima najviše Roma. Svojim žrtvovanjem, u agresivnoj nenasilnoj akciji, Martin Luter King izazvao je pobune crnih ljudi širom Amerike, od kojih tada uistinu počinje da strepi politički i posednički vrh.

Na tu strepnju, najperfidniji odgovor političkog i kapitalističkog establišmenta, koji je do dana današnjeg belački, jeste taj da u svoje strukture uvede i po kojeg crnog čoveka. To da i crnac može napokon da bude visoko pozicionirani političar ili bogataš, stvara utisak o rasno lojalnoj konkurentnosti. Crnački bunt, međutim, bio je ozbiljna pretnja logici kapitala. Robert Alen je pisao o „razaranju odnosa kapitalističkog vlasništva u crnačkoj zajednici“. To je bio pravi san. On je duboko potisnut u zaborav.