Etika želje

Melanholija nije želja kojoj nedostaje objekat, želja bez svog objekta, kako se to uobičajeno smatra, nego nešto sasvim suprotno. Ona se javlja kad subjekat udovolji svojoj želji, dakle, kad želja zadobije svoj objekat. U tom posedovanju objekta, želja neminovno iščezava. Dok smo želeli, bili smo entuzijastični. Kad smo postigli cilj svoje želje, postali smo melanholični.

Šta nam saopštava čitav ovaj proces u kojem je ispunjenje zapravo gubitak, a nedostatak, u stvari, punoća? Smisao želje je u samoj uskraćenosti objekta želje. Tačnije, naša želja ne želi objekat koji želi. Ovaj paradoks nam ukazuje na to da postoji nešto važnije od pukog pridobijanja objekta, te da je istinska, postojana, neuništiva želja – nadahnuće koja želi nedostižno. Eto zašto je, na primer, „zdravo“ želeti komunizam, tačnije anarhokomunizam, a „bolesno“ pretvarati ga u objekat. Želja se potvrđuje samo ukoliko subjekat želje, ovde i sada, uskladi svoj svakodnevni život s njom, bez obzira na posledice.

Razliku između jednog i drugog vida želje, želje koja ispunjava subjekat i želje koja napušta subjekat uručujući mu objekat kao objavu svoje smrti, možemo prikazati kao razliku između gotove, kupljene igračke i nedovršene, nepravilne, palijativne igračke koju dete koristi kao da je pravi objekat. Dovršena igračka ubrzo postaje samo središte igre i, na kraju, sam njen cilj. U središtu priručne igračke, nalazi se, pak, sam potencijal igre (koja je uvek „kao da“). Zato dete okruženo savršenim igračkama tako rano upoznaje melanholiju.

Dakle, melanholija je ta koja nam „telefonira“ da nešto nije u redu sa željom koja hoće svoj objekat. Jer, prokleto smo nezadovoljni kad zadovoljimo želju. Melanholija kao „razočaranje svim postojećim, empirijskim predmetima, od kojih nijedan ne može da zadovolji našu želju, jeste početak filozofije“, piše Slavoj Žižek u knjizi „Kako čitati Lakana“ (Karpos, Loznica, 2012). Filozofija je, prema tome, fenomenologija prikrivene želje, želje za koju i ne znamo da nam je poznata. Ovim uvidom iznova potvrđujemo stari filozofsko-mistični stav da bivstvovanje počinje s onu stranu posedovanja.

Istina je za Žaka Lakana „zakon želje“. Taj zakon izneveravamo kad god udovoljavamo željama na koje smo nagovoreni/prinuđeni moralnim normama i dobrim manirima društvenog poretka u kojem se nalazimo, kad god biramo između ponuđenih objekata želje. „Ono jedino zbog čega možemo biti krivi jeste kada ustuknemo pred svojom željom“, kaže Lakan. Pristajanjem na svet posedovanja, na svet objekata želje, gubimo nadahnuće (inspiraciju). To je bit kastracije. Stoga mogu da tvrdim da je duša – kao hipotetička instanca čije se postojanje ne može ni dokazati ni opovrgnuti – po svojoj prirodi anarhistička.

„Čista istrajnost uprkos svim nepodnošljivim okolnostima jeste zapravo sama suština etike, ono što je i čini etikom“, kaže Žižek. Na čemu to istrajem, na kojoj to svojoj želji-nadahnuću (bez koje sam samo živi leš), a koja me, kao nepodnošljiva istina, neće izbaviti iz nepodnošljivih okolnosti, ali me pri tom ne napušta? Ta želja je ono u šta verujem ne samo uprkos udobnosti nego i uprkos znanju i činjenicama. Naime, ona je čisti akt vere, autentične vere koja me oslobađa znanja i činjenica koje mi, inače, omogućavaju da zauzmem prigodan društveni položaj, za šta moram da platim kastracijom sopstvenog nadahnuća, i da pristanem da stalno želim nešto i gubim želju kad to zadobijem. Istinska moja vera oslobađa me prinude da u nešto verujem, kao što me moja želja oslobađa prinude da želim neki objekat.

Akt čiste vere nije akt onog koji nešto čini kao instrument Boga ili Ideje. Šta je zapravo on? Žižek kaže da, na primer, univerzalna ljudska prava imaju status čistog verovanja. Ona, naime, nisu proizašla iz znanja ili činjenica, nego kao čista odluka autentične vere u jednakost ljudi, a uprkos njihovoj činjeničnoj različitosti.

Kao životni primer autentične vere, a autentična vera je isto što i autentična želja, Žižek navodi slučaj devojčice Ane Frank i jedan njen dnevnički zapis. Uprkos nepodnošljivim okolnostima u kojima se nalazila, skrivena od nacista (koji će je uskoro potom pronaći i ubiti), Ana je zapisala da u svakom ljudskom biću postoji božanska iskra dobrote. Dakle, verovala je da ta iskra postoji i u njenim ubicama. Njen zapis, njena misao jeste autentična želja, koja ne samo što se ne oslanja na stanje fakata, nego je upravo suprotna ličnom Aninom iskustvu. Ana Frank je živela u strahu, ali je bila oslobođena od melanholije. Ona nije gubila želju do poslednjeg daha.