Evropa na podnevnom suncu Grčke

 Hristiću, koji je pisao i govorio kristalno jasno, smatrajući, sasvim parmenidovski, da je put mišljenja i bivstvovanja jedinstven, i da, nasuprot idejama strukturalizma, između reči i stvari nema procepa, koji je govorio kao da prstom upire u stvari, bliske i daleke, vidljive i nevidljive, koji je, dakle, o nečemu govorio kao da to pokazuje na podnevnom suncu, kad su senke najneznatnije (zato je i bio opčinjen Čehovljevim dramama, jer su junaci tih drama – bića na podnevnom suncu; ali i Beketovim dramama, postapokaliptičnim, postholokaustovskim, jer je u njima sav gusti mrak čovečanstva, kao jedinstveno biće ignorancije i imoralnosti, takođe na svetlosti u podnevu), tom i takvom Hristiću, navedena Lukićeva misao o Grčkoj morala se duboko urezati u pamćenje. Jer i ona upire prstom na stvar koja je do maločas delovala tajnovito, a sad je bleštavo jasna i razjašnjavajuća. U poređenjima ona rasvetljava druge stvari – sa svetlošću unoseći istinu, kako je govorio Rastko Petrović a voleo da citira Hristić.
 Lukićevo zapažanje o Grčkoj, danas, posle izborne pobede Sirize, prve partije nedvosmislene levice koja je nadmoćna u nekom od evropskih parlamenata, i koja jedina formira neku od evropskih vlada, vraća se, posle više od pola veka, da u jarkom blesku osvetli inače zamućene suštinske stvari od zajedničkog interesa. Od zvanične politike današnje Grčke počinju sva poređenja u političkoj budućnosti Evropske unije i Evrope – bez obzira na to kako će se ovih dana rasplitati stvari u dogovoru institucija Grčke i institucija EU, a u vezi s pitanjem Grčke prezaduženosti i evropskih mera njene štednje.
 Sredinom ove nedelje u pregovorima nije ništa postignuto. Početkom sledeće nedelje oni se nastavljaju. Najmoćnije vlade Evrope i vrhovna birokratija EU, ogorčeni su. Oni drže da Grčka preti kako neće poštovati politička pravila na koja je pristala; da Grčka preti da će se oglušiti o svoje dužničke obaveze!
U stvari, Grčka opominje da ne može da sledi propisani put oporavka od kojeg njeno stanovništvo masovno strada! Grčka opominje da je nehumano da sprovodi ono što je potpisala, a zbog čega su samoubistvo izvršile hiljade njenih stanovnika, i na ivici bede gotovo su svi! Novi grčki premijer „talac je svojih predizbornih obećanja“, odgovara na to Evropska unija.
 Smatraju li najmoćniji političari Evrope da od parlamentarnih izbora u Grčkoj ne treba da zavisi ništa u Grčkoj? Da li Grčka treba da rešava svoje probleme prema svojim nasušnim potrebama ili prema prekomernim potrebama bogatih zemalja? Šta znači biti talac svojih predizbornih obećanja nego biti čovek od uverenja, i zalagati se da ispuniš ono za šta si dao reč. Eto, to je sada vododelnica između politike koja određuje poslovanje i poslovanja koje diktira politiku.
 Premijer Cipras i ministar finansija Varufakis danas su kao Čehovljevi likovi u Beketovoj drami. Oni moraju da objašnjavaju očigledne stvari kao da su u mrklom mraku. U institucijama EU, oni su danas poput Diogena iz Sinope koji s fenjerom u ruci traži čoveka. Jer, kako je to postalo nemoguće razumeti notorne činjenice. Odakle toliko volje za ignoranciju i imoralnost? U Grčkoj brodovlasnik plaća manji porez od mornara na njegovom brodu! U Grčkoj, vlasnik malog preduzeća koje nije ništa zaradilo tokom godine, mora za tu godinu da plati 5000 evra na ime poreza na moguću dobit i još 4000 evra za osiguranje. Odakle?
Odakle Grčka da vrati enormni dug, osim da uzme novi kredit, na šta je nagovaraju evropski zvaničnici. Vlada nove Grčke i nove (parlamentarne!) demokratske misli u Evropi ne kaže da ne pristaje na to da vrati dug, nego da je primorana da ga vraća na jedini mogući način kako bi ga ikada vratila, i u periodu u kojem je to uopšte izvodljivo. Nova grčka vlada kaže da je prioritet da ljudi koji inače u toj zemlji umiru od gladi dobiju socijalnu pomoć odmah. Naprosto, ona kaže da je od profita važnija solidarnost, te da od solidarnosti zavisi budućnost čovečnosti, čak i ukoliko od profita zavisi budućnost čovečanstva – čovečanstva bez čovečnosti!
 To je ono mesto u znanju od kojeg počinju sva poređenja. Nad njim se poput zastave viju reči Bertolta Brehta: „Nemojte misliti da ono što dve hiljade godina nije uspelo neće uspeti nikada!“