Evropski nacionalizam

Nacionalizam je paranoja, to je dobro poznato. No, treba shvatiti i to da u nacionalizmu, ma u kakvom obliku da se izjavljuje, nema, zapravo, odlika nacionalne kulture i, osim toga, da je nacionalizam i prikrivena mržnja prema sopstvenoj naciji koja se projektuje na drugu naciju i na drugu veru. Norveški masovni zlikovac ubija pripadnike svog naroda, uglavnom one najmlađe, nepunoletne, kao pripadnike istog plemena, kako bi „pleme“ dozvao pameti: Ubijam vas kako biste bili spremniji da opstanete!

Brejvikov evropski nacionalizam izraz je palanačkog duha: duha palanke kao duha plemena u agoniji, kako kaže Radomir Konstantinović. Duh evropske palanke žudi da živi kao duh evropskog plemena, a to je nemoguće. Zašto? Zato što živi izvan epohe plemena. Duh plemena u epohi plemena bio je autentičan duh, u svom vremenu, tačnije, duh bez/izvan vremena. Danas, u vreme „tvoračke subjektivnosti“, tačnije, kad bi trebalo da živimo u vremenu tvoračke subjektivnosti, živeti duhom plemena – zlokobno je anahrono. Ova nemogućnost, agonija je subjekta potisnutog kolektivnim duhom palanke, što prouzrokuje njegovu ozlojeđenost i bes. I tu, u tom i takvom oštećenju subjekta, nalazi se koren straha i mržnje o kojima govorimo kad god se dotičemo teme nacionalizma, bez obzira da li je on etnički, rasni ili geopolitički. Ta potisnuta subjektivnost, ovde u duhu evropske palanke, to jest Evrope kao palanke, sveti se drugima – nehrišćanima, neevropljanima, „neevroatlantiđanima“ – jer ti drugi su krivi za tu „našu“ nemogućnost da živimo kao hrišćansko evropsko pleme, „snom mrtvijem“.

Duh palanke se u nacionalizmu, bez obzira da li je on državni ili kontinentalni, evropski ili norveški, južnoslovenski ili srpski, ostvaruje na najbanalniji način, kao paranoidni sistem u kojem caruju praznoverice i tabui.

Nacionalizam kao splet straha i mržnje neminovno eksplodira u nasilje. Ukoliko govorimo o takozvanim umerenim nacionalistima, moramo imati na umu da kod njih takođe postoji ovo eksplozivno punjenje, ali bez fitilja. Svi oni, sedeći za katedrama i u nacionalnim akademijama, u parlamentima ili vladama, čekaju na nekog svog Brejvika.

Između tih „nacionalno i verski osvešćenih“, akademskih građana, čuvara tradicije, i brejvikovskih terorista koji su u stanju da sat i po pucaju po omladini koja se zalaže za multikulturalnost i versku toleranciju, jedina je razlika u tome što je smrtonosnost delovanja ovih prvih – sa odloženim dejstvom. Ta, maskirana, našminkana ili neprikrivena ultradesnica predstavlja lošu svest koja razara čovečanstvo.

Svest je uvek nepotpuna, ali, problem nastaje kad se uskraćuje pravo na njeno produbljivanje, na sam akt samorazumevanja koji je nemoguć ne samo bez dijaloga nego i bez otkrivanja novog sadržaja kao mogućnosti za proširivanje slobode. Terorizam je ogoljeni vid ukidanja ovog prava, prava na samorazumevanje koje, dakako, prevazilazi nacionalne, rasne, verske i rodne podele – a što je inaugurisala ona retorička strana medalje terora koju, uobičajeno i neprecizno, nazivamo ultradesnicom.

Brejvik je na svom Fejsbuk profilu naveo da je na njega uticao spis Džona Stjuarta Mila „O slobodi“, iz 1859, koji je, u stvari, traktat o toleranciji! „Kada bi celo čovečanstvo, osim jednog čoveka, bilo istog mišljenja, a samo ta jedna osoba imala suprotno mišljenje, čovečanstvo ne bi imalo ništa više opravdanja da ućutka tu jednu osobu, nego što bi ta osoba, kada bi imala moć, imala opravdanja da ućutka čovečanstvo“, Milove su reči, upravo suprotstavljene Brejvikovom „ućutkavanju“ neistomišljenika po Oslu i okolini. Na isti način, ubica se mogao pozivati i na Sent-Egziperija ili Čika Jovu Zmaja. Kao što u svemu vidi opasnost po svoju naciju ili rasu, nacionalista sve što mu dopadne šaka pretvara u oružje za svoju borbu.

Terorista i/ili ultradesničar može biti blistavog intelektualnog kapaciteta, izvanrednog obrazovanja i talenta. Potpuno bezosećajan prema svojim žrtvama, prema nekome može biti osećajan. Njegova znanja i osećanja ne integrišu se u jedinstvenu ličnost ili svest, nego je cepaju na nezavisne karaktere nad kojima dominira autoritarno kriminalna volja. Taj svoj unutrašnji sukob, on projektuje spolja, kao sukob u društvu, zasnivajući, retorikom i/ili terorom, odbranu ugroženog „arhetipa nacije“.

Brejvik nije sam. Za razliku od drugih – glasnogovornika, šaptača i „spavača“ islamofobije – on se usudio. Evropski nacionalizam, naime, postoji i predstavlja najveću pretnju Evropi.