Fašizam malog čoveka

Subotička pozorišna predstava „Dogvil“, rađena je prema vrlo teatralizovanom filmu Larsa fon Trira.

Filmovi Larsa fon Trira imaju nešto od snage umetničkog izraza velikih devetnaestovekovnih romanopisaca: Stendala, Balzaka, Dostojevskog, Tolstoja.

Ovaj se autor nadovezuje na pitanja pokrenuta i nedorečena u književnosti realizma i, možda najviše, naturalizma XIX veka i nastavlja da produbljuje njihovu nedorečenost.

Njega zanima samo ono granično u jednoj egzistenciji, što će je ili slomiti, ili preobratiti.

Lars fon Trir je jedini nesavremeni reditelj danas, u onom smislu u kojem je Niče podrazumevao nesavremenost kao bavljenje temeljnim pitanjima protiv duha kratkih, efemernih dahova, koji zavređuju prolaznu slavu kod mediokriteta.

Poput velikih romanopisaca XIX veka i fon Trir ima svoju opsesivnu temu: nevini trpe najveće zlo, a dobre duše, koje ne mogu da prebrode psihologiju mase čiji su deo i da se iskažu kao subjekti, naizgled paradoksalno, jesu najveći tlačitelji nevinih duša.

Tako je i u Dogvilu, pasjoj varoši.

Meštani Dogvila dogovore se, usude se da pruže utočište jednoj devojci koja beži od gangstera.

Tako im je slučaj predstavljen.

Vremenom, progonjena postaje žrtva dobročinstva svojih zaštitnika, ako se tako može reći.

Ona, naime, nastoji da svakome ispuni svaku želju.

U tako neupitnoj njenoj servilnosti, rastu strasni apetiti prvobitnih zaštitnika i njihova potreba da, kad im se već pružila prilika, udovolje svakom svom prohtevu.

Iz statusa zaštićene, udomljene, devojka, ne odbijajući da se povinuje svakom prohtevu svojih domaćina – u znak zahvalnosti – pada zapravo u ropstvo: postaje objekat seksualnog i radnog izrabljivanja.

Početno dobročinstvo i požrtvovanje za drugog, osipa se tako neprimetno i tako racionalno, da stvaramo utisak kako se to događa po nužnoj zakonitosti ljudske koegzistencije.

To je utisak koji režira autor filma.

Svaki čovek može da bude tiranin.

Na nekom od polja svoje komunikacije, svaki čovek, ma koliko to ponekad bilo teško uočljivo, iskazuje se kao tiranin.

Nemojmo se zavaravati, govori nam iz filma u film Fon Trir, svi smo sposobni da budemo tirani.

Pojedini se ne usuđuju na tiranske postupke iz straha od kazne, pojedini, jer im za to nedostaje snage ili tek prilike.

Ne kažem da je to jedan od psiholoških temelja čoveka, ili upravo osnova psihe, kažem da Fon Trir tako vidi i tako predstavlja čoveka: kao ništariju koju samo splet okolnosti čini pristojnom ili odurnom.

Uslovna scenografija i glas naratora omogućuju gledaocu ovog filma diskurzivnu distancu od prikazanog događanja.

Sve vreme kao da nad radnjom lebdi natpis: ovo je samo film!

I što nam se to više stavlja do znanja, da se ovde ne teži imitaciji realnosti i kamufliranju sredstava samog umetničkog medija, to pokretna slika koju gledamo postaje sve autentičnija, a ta autentičnost poprima status i snagu dokumenta, artefakta.

Naravno, pozorište po sebi podrazumeva ovu uslovnost koju na filmu primenjuje Lars fon Trir.

U svojoj predstavi, pak, na formalnom planu, Andraš Urban ne preuzima postupak Larsa fon Trira, da u jednom mediju koristi sredstva drugog medija, naime da, kao fon Trir, koji koristi pozorišne postupke na filmu, sada u pozorištu koristi filmska sredstva, recimo, da sve bude upriličeno kao samo snimanje filma.

No, Urban se u potpunosti usaglasio s Fon Trirovom analizom duha mase, duha krda, i usredsredio se na detaljan prikaz onog bestijalnog u čoveku, koje samo vreba prvu priliku da se raskrili.

U tom smislu, i sama predstava, kao i Trirov film, naglašava upravo to neherojsko u čoveku, to potmulo robovsko, koje se prepušta najcrnjim strastima i sadističkom užitku eksploatacije drugog.

To je jedan svet u kojem više nema heroja, u kojem nema nikog ko bi se odupro i rekao Ne na sve to i zbog toga bio smaknut.

Svet bez podviga.

Kao i u filmu, i u predstavi na kraju sledi ironijski obrt, ali tretiran s patosom, no nepatetično.

Devojku nisu ganjali gangsteri ili makro, nego se u potragu za njom, kao odbeglom ćerkom, dao njen otac.

Otac i ćerka pripadaju najvišoj ekonomskoj klasi moćnika, eliti društva, a posvađao ih je spor, disput o ljudskoj prirodi, da li je ona dobra, ili je zla.

Devojka je držala jedno kropotkinovsko anarhističkohumanističko stanovište o dobroti čoveka kao takvog, dok je otac imao stav kao i njegov kreator, Lars fon Trir, pesimistički, o prirodi čoveka kao suštom zlu.

Dete je, izmučeno, silovano, naučilo lekciju koju je samo tražilo.

Ljudi su zli kad god im se ukaže prilika.

Zato će, ogrnuta bundom, koja vredi možda koliko i sveukupna imovina Dogvila, ćerka reći svome ocu, svom klasnom drugu, uglednom tajkunu, da njegovi ljudi pobiju sve što u Dogvilu diše pod imenom ljudskog roda, zaključivši u oveštalom klasnorasističkom stilu: da sam ja živela u ovakvim uslovima nemaštine, stalne borbe za preživljavanje, bila bih ista kao i moji silovatelji.

Naravoučenije Larsa fon Trira: samo elita može biti dostojna morala, samo bogata klasa može da bira da bude i uljudna. Takvi stavovi, na kraju krajeva, Larsa fon Trira su i odveli u vlažni zagrljaj fašizma.