Feministička politika belog glasa

Feminizam nije tek borba za prava žena, a beli listići nisu politički gest za njihovu ravnopravnost. Naime, bit feminizma nije nivelacija prava žena i prava muškaraca, nego otkrivanje onih čvorišta u legislativi i javnom životu koja proizvode, prikriveno ili ogoljeno, patrijarhalno vladanje (sobom i u društvu), čak i kad izravnavaju prava pripadnica ženskog s pravima pripadnika muškog roda. Nije li zakon o obaveznoj zastupljenosti trećine narodnih poslanica među narodnim poslanicima, samo farsa u jednoj patrijarhalnoj društvenoj dramaturgiji? Feminizam, dakle, ne podrazumeva nužno subjekt ženskog pola.

Kako se to tendenciozno pogrešno tumači, beli listići nisu prilog SNS-u i Tomislavu Nikoliću. Oni su ekvidistantni u odnosu na SNS i DS, na Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Između dva ponuđena negativna odgovora, na koja patrijarhalni uzus i/ili interes nalaže obavezu da se bira pozitivno, beli glas uvodi mogućnost negativnog odgovora i, a to je ključno, otkriva lažnost ovog izbora. Naime, u ovoj i ovakvoj političkoj konstelaciji, nije bitno pitanje ko je na vlasti, nego kako je na vlasti.

Odnos između DS-a i SNS-a, politički je lažan binarni odnos (što ne znači da je takav i u profitabilnoj sferi). Naše društvo je za vladavine DS-a, u koaliciji sa SPS-om, produbilo korupciju, a Tadić je svojim delovanjem kršio ustavna ovlašćenja predsednika. Stvoren je nadustavni nivo poslovanja i političkog rukovođenja upravo od onih koje ustav obavezuje i štiti. Na drugoj strani, u SNS-u, ali i unutar prve strane, u SPS-u, nalaze se oni koji su svojim otvoreno šovinističkim delovanjem, tokom devedesetih godina prošlog veka, Srbiju kompromitovali do te mere da je i danas nepoželjan partner u regionu i EU. Zar je stoga trebalo da SPS, kao deo koalicione vlade, jedini brani demokratiju u trenutku kad je donošen katastrofalan Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, ne glasajući za njega? Takođe, zar je trebalo da nekadašnji Šešeljev doglavnik, Tomislav Nikolić, a ne neko drugi, prvi demonstrira demokratsko pravilo da predsednik republike ne bude i predsednik političke stranke?

Beli listići, dakle, nisu bili opredeljivanje za jednu ili drugu stran(k)u, već za demokratiju, poništavajući predrasudu pritajenog patrijarhalizma da postoji suštinska razlika u izboru između DS-a i SNS-a, između Nikolića i Tadića. Pred nama su samo fiktivne konstrukcije dva politička subjekta. To, dakako, ne znači da se nadalje, u njihovim političkim činovima, ne bi mogli stvoriti realni politički subjekti. Tu mogućnost upravo priželjkuju beli glasovi.

Ne dati glas (telo) onom koga ne želiš kad biraš između dve neželjene ponude, bit je feminizma. To je nova perspektiva, patrijarhalnom poimanju politike nezamisliva.

Niko od onih koji su pledirali za bele listiće, nije agitovao protiv drugačijeg načina glasanja, kao što su svi oni koji su glasali za ili protiv pledirali protiv belih listića, samim tim demonstrirajući svoju patrijarhalnu restriktivnost prema demokratiji kao pravu na različitost.

Beli glasovi su, međutim, diferencirani i unutar sopstvenog polja. Setimo se da su u novosadskoj Art klinici održavani časovi crtanja na belim listićima a da kursisti nisu bili ni u kakvoj obavezi da, tako ili drukčije, i glasaju. Mogli su, naime, svoj crtež da ubace u „glasačku kutiju“ u podrumu Grčkoškolske 5, gde je smeštena ova klinika mašte i akcije.

Taj bitno ludički karakter belih listića, sasvim je u javnosti zanemaren. U depresivno političko polje, oni uvode fenomen igre i nove mogućnosti njenog razrešenja. Oni pokazuju da je demokratija otvoren proces u kojem javnost ima glavnu ulogu, a ne zatvorena i unapred dogovorena predstava za javnost. „Feminizmu je smeh nad ozbiljnim kategorijama neophodan“, kaže Džudit Batler, smehom smatrajući feminističku „sopstvenu formu ozbiljne igre“. Iz te i takve ozbiljne političke igre nastaju nove mogućnosti, bez kojih se demokratija izvrgava u ruglo.