Filmovi o kafanskim pevačima

Da li će taj film „nadtomiti“ hit o Tomi Zdravkoviću, pitanje je koje će se svakako isplatiti kladionicama.

U svakom slučaju, u srpskoj kinematografiji otvorena je jedna nova parcela: sezona igranih filmova o pokojnim kafanskim pevačima.

Nada stoga ostaje u vitalizmu i feminizmu: da će se za koje leto s kafanskih preminulih pevača preći na snimanje filmova o živim kafanskim pevačicama.

Tom filmstradom, verujem, srpska će kinematografija procvetati kad stigne do višnje svoje teme, teme nad temama i zvezde nad zvezdama, majke svih privatnih i javnih zabava, krune nadcrkvene svih svadbi sinova viđenijih kontroverznih biznismena i političara, cveta svih suvih i sekretnih slojeva države, do – dame i gospodo – neuporedivog lika i dela Svetlane Cece Ražnatović!

Pesme Svetlanine vrište iz kafića i automobila ne samo u Beogradu, Banjoj Luci i Kosovskoj Mitrovici nego, isto tako poput jektenija, i u Vukovaru, Srebrenici, Prištini i Dubrovniku, te je već sad belodano jasno šta bi stoput moglo nadtomiti „Tomu“ i naddžejiti „Džeja“.

Ostaje samo pitanje ko je u zemljici Srbiji dorastao režiji „Cece“, jer je to tema koja ubitačno tačno sažima sva kjaroskura polja novije istorije našeg otečestva.

Kad smo već kod pevanja i umiranja, nade i straha, u sećanje mi naviru upečatljivo napevi koje sam u poslednjih deset-dvadeset godina slušao u domaćim filmovima.

U dokumentarcu „UNMIK Titanik“, reditelja Borisa Mitića, novogodišnja je noć u jedinoj prištinskoj zgradi u kojoj žive Srbi (ubrzo potom, biće ta zgrada zapaljena a njeni stanovnici proterani): noć je to tužnog, nemoćnog oduška, za oskudnom trpezom, s beskorisnim buntom pevanja četničkih pesama na nekoliko kvadrata eksterijera ispred ulaza zgrade i s ispaljivanjem petardi.

Onda, jedno divno sećanje na kratki igrani film „Atorzija“ Stefana Arsenijevića, prema scenariju Abdulaha Sidrana: na onaj trenutak kad, usred bombardovanja, jedan hor peva Agnus Dei jednoj kravi koja se teli, da bi čudesnom pesmom zaglušio zvuk detonacija te umirio životinju na porodu i njeno, naše novorođenče.

Na kraju filma „Beli, beli svet“, Olega Novakovića, borski rudari pevaju song u kojem prete da će zauzeti kuće i trpeze bogataša.

U filmu „Rimejk“, Dine Mustafića (prema autobiografskom scenariju Zlatka Topića), nalazi se prizor iz logora za bosanskohercegovačke Muslimane, koji drže pripadnici oružanih srpskih snaga, tokom poslednjeg rata u Bosni, a u kojem jedan sužanj, Bošnjak, peva sevdalinku na sav glas i iz sveg srca.

On je na to primoran, kao što je primoran da obrok pojede ne pomažući se rukama, klečeći pred činijom iz koje sme jesti svega pola minuta ili minut.

Ovaj čovek, zarobljenik, izmučen i ponižen, nateran da peva, peva iz sveg srca, punim glasom, i to nas pevanje obuzima – nas gledaoce iz Srbije ili iz Bosne, ili iz bilo koje druge zemlje – podstičući nas na prkos.

Ovaj potresni prizor, ključna je scena filma u kojoj estetika prelazi u društveni čin, i gledalac se, nezavisno od svoje nacionalne i verske pripadnosti, identifikuje s glavnim junakom scene, nezavisno od njegove nacionalne pripadnosti; identifikuje se sa pozitivnom stranom jednog negativnog, zločinačkog odnosa – sa stranom koja pati.

Gledalac, sasvim je verovatno, može biti i onaj ko je doista učestvovao u ratu kojim se ovaj film bavi, i to na strani onih koji su držali slične logore u kojima su ponižavani, mučeni i ubijani ljudi drukčije nacionalnosti i veroispovesti.

Ali, gledajući ovaj film, taj isti se gledalac može identifikovati s licem na onoj strani kojoj u stvarnosti nije pripadao, te da, nakratko, postane onaj drugi: saosećajući s tim pripadnikom druge nacije, pripadnikom druge veroispovesti.

Istovremeno, ovaj gledalac može i da osuđuje one koji, u filmu i stvarnosti koja se u filmu ogleda, nanose patnje nevinom čoveku; može, dakle, da postane neprijatelj onim svojim zemljacima, onim svojim sunarodnicima koji zlostavljaju i ubijaju druge.

U tome je ono katarzično, pročišćujuće svojstvo, o kojem se tako često govori, a koje je osnovno svojstvo estetskog efekta filma, pozorišta i književnosti, koje čoveka nagovara da, makar i na trenutak, odustane od uvreženih društvenih navika, od svog okoštalog, uslovljenog i uslovnog ponašanja, te da se ponaša drukčije, da oseća i da čini nešto drugo, nešto najzad bolje.

Katarza i jeste napor da se usvoji drugo.

Mučenika koji je pevao po naređenju, ali kao slobodan čovek, stražari su pretukli, jer nije pevao kao rob, kao poniženo biće.

Njega, unakaženog batinama, na svojim rukama prenosi drugi zatvorenik – glavni junak ovog filma.

On je scenarista koji će se iz sužanjstva izbaviti uz pomoć svog najboljeg prijatelja, sarajevskog Srbina, regrutovanog u redove ove vojske koja je i oformila logor, a taj će njegov prijatelj, njegov spasilac, biti zbog toga ubijen „od svojih“.

A sad, dame i gospodo, fim „Ceca“! Samo za društvo za predsedničkim stolom! Nek Bog bude za vašim stolom!