Frljićev Ristić

Ristić je pre dvadeset godina postao predsednik političke stranke JUL. Frljić je istaknut upravo kao reditelj koji se bavi traumatičnim mestima politike u postjugoslovenskoj krizi.  JUL je skraćenica od Jugoslovenska udružena levica, a Ljubiša Ristić (bio) je Jugosloven i levičar, uz to, kao pozorišni reditelj, i pobornik udruženog stvaralačkog rada. No, na stranu puku retoriku, JUL, realno, ne nominalno, nije (bio) stranka ni jugoslovenske ni leve provenijencije, a udruženost u njemu imala je efekat sasvim suprotan efektu stvaralačkog udruživanja, kakvo je Ristić nekad praktikovao kao reditelj predstava „Oslobađanje Skoplja“, „Misa u a-molu“, „Karamazovi“… i kao javni intelektualac, urednik u važnim kritičkim glasilima kakvi su bili Student i Vidici.

JUL je slika i prilika udruženja čiji je učinak razaranje ekonomije društva, te pravnog i informativnog njegovog sistema. Tom i takvom partijom rukovodila je zapravo Mirjana Marković, ne tek supruga, nego bliska saradnica Slobodana Miloševića i koautorka njegove politike. Njena osoba je optužena za učešće u stravičnim zločinima, čiji pipci vode i ka ubistvima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, i za finansijski kriminal. U zemlji u kojoj je u tom periodu dominantna politika bila i ostala sinonim za državni kriminal, pomenuta politička stranka je bila legalna i favorizovana kriminogena organizacija. Predsednik joj je bio Ljubiša Ristić. On joj je svojim imenom davao svojevrstan legitimitet, dok i samo to ime ubrzo nije postalo alterego za ime Mirjane Marković, koja je, da se podsetimo, danas u bekstvu pred našim pravosuđem, u dalekoj Rusiji, u kojoj, takođe optuženi, njeni bližnji žive kao ugledni biznismeni.

Ristić je do dana današnjeg ostao vatreni branilac lika i dela Mirjane Marković i strategije JUL-a, ne prestajući da hvali navodne intelektualne i spisateljske talente Mirjane Marković, kao što je to činio i pre dvadeset godina, kad je znao da padne veoma nisko čak i u patetičnu egzaltaciju te da srceparajuće izjavljuje kako je bračni par Milošević-Marković primer najskladnijeg mogućeg braka i međusobnog razumevanja kakav on do tada nikada ranije nije video, ili da za sladunjavu poeziju svog stranačkog kolege, čoveka koji je imao snažan uticaj na tadašnje tajne srpske službe, Zorana Kundaka, izjavi da je bolja čak i od Lorkine. Politički varvarizam, pod maskom humanističke retorike, vodi do moralnog posrnuća, a moralni pad, eto, i do gubitka estetičkih kriterijuma. To je suština kompleksa Ristić. Nekada autentičan autor, stvaralac koji je vodio hrabre intelektualne i političke bitke, a o svojim saradnicima i kolegama – brigu, pretvorio se u trabanta ubistvene političke laži. Tu drsku laž on i danas nastavlja da podupire brojnim stubovima partikularnih istina. I to je suština kompleksa Ristić.

Ristićev portret u poslednjih dvadeset godina nepotpun je bez lika i dela Mirjane Marković i drugih tu udruženih „ljudi nahvao“, ne „nazbilj“, kako bi rekao Marin Držić. Ristić, naime, na sopstvenom portretu u zrelom periodu svog života ne stoji kao samostalna, samosvojna ličnost, već isključivo kao deo jednog grupnog portreta s damom Mirjanom Marković. U Frljićevoj predstavi, međutim, Ristić je inokosan od početka do kraja. U toj predstavi nema ni cveta u kosi od Mirjane Marković, čija je reč u vreme ono umela da znači život ili smrt za mnoge javne ličnosti. Dakle, Ristićev portret u Frljićevoj predstavi je nepotpun i neistinit. Kompleks Ristić rasterećen je u njoj od sopstvene težine protivrečnosti. Pitanje Ristićeve odgovornosti sasvim je zaboravljeno.

Nije stoga nimalo slučajno da je čitava predstava bez dijaloga, bez diskurzivnog momenta i bez postavljanja pitanja – zanemela pred pozivom na odgovornost. Frljićeva poslovično kristalna jasnoća postavljanja nedvosmislenih, bitnih pitanja sa pozorišne scene, ta provokacija par excellence – bez koje nema političkog teatra ili, ako vam je draže, društveno odgovornog teatra – ovde je pretvorena u niz lepih, metaforičnih slika, nastalih na bazi citata i parafraza iz Ristićevog pozorišnog opusa, a koje se mogu tumačiti po volji slobodnih asocijacija. „Kompleks“ je tako postao „buket“ dobro skrojenih i ritmički vešto komponovanih slika – kao u svakom visoko profesionalnom građanskom pozorištu – omaž nekad značajnom reditelju, ali bez pitanja o njegovoj odgovornosti za nedela za koja su optuženi oni s kojima se svojevremeno udružio, a čije likove i dela i dalje brani kao sopstveni integritet.