Glokap, strah i nasilje

Šestogodišnji dečak ubio je svoju školsku drugaricu. Majka ovog šestogodišnjaka morala je da radi, u punom radnom vremenu, na dva radna mesta, kako bi krpila kraj s krajem. Putovala je svakodnevno iz svoje sirotinjske četvrti u bogatu četvrt, da tamo poslužuje viski i bombone.

Svog šestogodišnjeg sina jedva da je uspevala da vidi. Po zlosrećnom događaju, brojni su američki građani i građanke, zgroženi, zahtevali da ovaj crni dečak – crn kao što mu je crna i majka – osuđen bude na kaznu smrti.

Dan nakon sahrane ubijene devojčice, Čarlton Heston, ikona Holivuda, njegov i naš Ben Hur, doputovao je u grad u kojem se dogodilo ovo pretragično ubistvo (nemoralno je da tvrdimo kako ga je počinio onaj koji je okinuo oroz pištolja iz čijeg je hica ubijena devojčica, jer je bio tek šestogodišnje dete) i, za firmu koja se bavi trgovinom oružjem, održao reklamnu propoved o nasušnoj potrebi posedovanja ličnog naoružanja.

Tako, dakle, izgleda sloboda: nema je bez vatrenog oružja u ličnom aksesoaru. Biti slobodan, za to je, tako se propoveda, neophodan uslov posedovanje oružja, sa ili bez oružnog lista. Makar ništa drugo ne posedovali, moramo da posedujemo makar pištolj, to je zaključak koji se nameće.

Sve je to prikazao i podrobno analizirao Majkl Mur u dokumentarnom filmu „Žeđ za nasiljem“ (Bowling for Columbine), pre gotovo dvadeset godina. Pokazao je Mur da je vodeća svetska sila u paničnom strahu i da je, među razvijenim zemljama, na prvom mestu po broju ubistava. Na primer, godišnje se u Americi počini oko 10.000 ubistava, a u, susednoj joj, Kanadi oko 120.

Autor filma odgovora sebi na pitanje: zašto u Americi uopšte postoji masovna potreba za posedovanjem, a potom i za olakom upotrebom vatrenog oružja? Prvo, američka zvanična politika neprestano govori o ugroženosti američke demokratije. Akcije koje preduzima u svetu, Amerika opravdava preventivnom zaštitom. Na taj način, kod građana se permanentno indukuje osećanje straha, straha pred ugroženošću spolja.

Drugo, mediji šire ovu paranoju zvanične politike, a kao najvažnije događaje predstavljaju upravo ubistva. Treće, američka socijalna politika je bezobzirna. Sve to dovodi do osećanja nespokojstva, uznemirenosti i straha pred najbližom budućnošću. Taj strah, strah od iznenadnog ataka siromaštva, dobrim se marketingom tali u strah od spoljašnjeg napada na državu.

Kao što je u dokumentarcu „Žeđ za nasiljem“ jasno pokazao da je američko društvo izrazito nasilno i da mediji u njemu imaju ulogu medijatora straha od ugroženosti spolja, u dokumentarcu „Farenhajt 9/11“, pokazao je, još pre sedamnaest godina, danas nepobitnu činjenicu, a tada tek tezu, da je ondašnji predsednik Džordž Buš iskoristio napad Al Kaide na Njujork 11. septembra 2001. kako bi okupirao Irak, u tom slučaju nedužnu zemlju, te da bi se, između ostalog, kompanija DŽordža Buša Starijeg, njegovog oca, dočepala iračkih naftnih izvora.

Političkim establišmentom, naime, rukovodi finansijski establišment. On je taj koji nameće ratove, kako bi uvećavao svoj profit. Najzad, u ratove šalje mladiće iz siromašnih porodica. Sirotinja je neophodna globalnom kapitalizmu. Stoga je on, Glokap, i drži u životu.

Pod udarcem najnovije promene situacije u sirotinjskom Avganistanu i, pre svega, oko Avganistana, u toj kohabitaciji političkih elita bele hrišćanske Amerike i muslimanskih talibana, pred oči mi dolaze prizori iz „Farenhajta 9/11“:

Džordž Buš je u poseti jednoj osnovnu školi u provinciji i tu ga, na času, dok čita s decom, zatiče vest o terorističkom napadu Al Kaide na Njujork. Čovek iz obezbeđenja prilazi Bušu i šapuće mu na uvo: „Nacija je napadnuta.“ Narednih sedam minuta ondašnji predsednik prevrće po jednoj dečjoj knjizi i ne zna šta da čini.

Dva uniformisana čoveka vrbuju na ulici mladiće za rat u Iraku.

Jedna majka u Iraku protestuje jer joj je u ratu ubijen sin.

Jedna majka u Americi, s ponosom, u ratove u Avganistanu i Iraku šalje svoje sinove i agituje da tamo odu i sinovi drugih. Ona lepo kaže: „Ovo je dobra prilika da mladi nezaposleni Amerikanci dođu do posla i novca.“

Tu se dokumentarni film završava. Bilo je to pre osamnaest i dvadeset godina.

Predsednik Džo Bajden realizovao je sporazum koji je s talibanima potpisao njegov prethodnik, Donald Tramp. Američka vojska, posle gotovo dve decenije, povukla se iz Avganistana i prepustila ga milosti talibana, koji su pregovaraču obećali da će biti dobri prema svojim sugrađanima i, naročito, prema sugrađankama.

General Frank Mekenzi, u Pentagonu, izjavio je pred novinarima da je ovaj odlazak bio bolan, vrlo bolan, jer iz Avganistana pri povlačenju nisu uspeli da izvuku sve one koje su bili radi da izvuku. Bila je to „najveća neborbena misija evakuacije u američkoj vojnoj istoriji, jedno monumentalno postignuće“, rekao je general.

Oružje se vratilo kući. Hoće li moći dugo da miruje?