Glumac Danijel Del-Luis

Jedinstveni slučaj tri osvojena „Oskara“ za najbolje igranu glavnu ulogu na engleskom jeziku, nagradi Američke akademije za film, u ovom novom stoleću obaranja vrednosti počastima, daje specifičnu težinu dostojanstva, jer je Danijel Dej-Luis, zasigurno, jedan od najautentičnijih, ako ne i najautentičniji glumac.

Teško da će se naći neko ko neće potvrditi ovaj vrednosni sud o glumi Danijela Dej-Luisa, što je u naše doba presedan o vrednosti oko koje „nema zbora“, kao što nema zbora oko vrednosti Homera, Eshila, Šekspira. To nam vraća uverenje da mi, ljudi, ipak, delimo zajedničku bit moći suđenja i osećanja lepog i dobrog.

Glumac je rekao da je razlog njegovog prekida s dosadašnjom profesijom ličan. Mediji ko mediji shvatili su to, s nadom da će ih uskoro precizno doznati, kao da je reč o privatnim razlozima, među kojima se najčešće sumnja na bolest ili ženidbu (s nekom devojkom kojoj bi onaj o kome je reč po godištu mogao biti otac ili deda), i na povlačenje u privatnost svog poseda, u penziju i mirovinu. Kako bi se pravilno razumeo ovaj razlog trebalo bi imati u vidu da je i dosadašnje Dej-Luisovo, tridesetogodišnje, četrdesetogodišnje, bavljenje rečenom profesijom zapravo najličnije prirode, jer gluma je njegov poziv, njegov način saznavanja sebe i sveta, njegov metod tumačenja i istraživanja, analize i sinteze onog najsvrhovitijeg a zatajenog zadatka čoveka, koji je oglašen kao zapis na Apolonovom hramu u Delfima, a kojim su se rukovodili i Heraklit i Sokrat, i Demosten i Abraham Linkoln: „Spoznaj samoga sebe!“

Dugo je i udubljeno Dej-Luis pripremao svoje uloge, koje je najpre prilježno birao među gomilama ponuđenih persona koje je uglavnom nemilice odbacivao. Taj rad na ulozi, kod Danijela Dej-Luisa bio je rad na sebi (ne slučajno, to su naslovi drugog, posthumno objavljenog, i prvog toma takozvanog sistema Stanislavskog). Odbacivao je uloge koje mu nisu pružale mogućnost da s njima ima ulogu u svetu i sopstvenom životu, koje mu nisu pružale priliku da raspiri svoje strasti za saznavanjem, za suočavanjem s nepoznatim u sebi i društvu; odbacivao ih je sa erotskim užitkom i verom da sebi nije oduzeo vreme, iako bi pribavio desetine miliona dolara i ostalo što uz to ide, a uzimao one za koje je znao da ih samo on, sad i tu, može otkriti svetu, noseći ih kao najličnije svoje persone. Rasvetljavao je, poput Prometeja, i suočavao se, kao Orfej, s tminama ambisa čoveka u sebi, koji je dublji od ličnosti i trajniji od pojedinačne egzistencije. Hvatao se u koštac sa onim traumatičnim u saznavanju morala, što Njegoš, u desetercu, našem herojskom stihu, izražava ovako: „Što je čovjek, a mora bit čovjek?“ Taj zastrašujući i prelepi osećaj umilenija za čoveka koji se usuđuje da se uspinje uz litice i ponire u provalije sebe sama, to traganje za zlatnim runom ili svetim gralom, koji ne postoje da bi bili nađeni, jer ih i nema, osim u čovekovoj imaginaciji, nego stoga da bi čovek imao za čim da traga kako bi prekoračio granice postojanja, to je poziv glumca koji je u ovom veku, i to iz pakla Holivuda, uspeo svetu da objavi Danijel Dej-Luis. Zaboravljeni ideal glume kao herojskog poziva ima, dakle, svoje ostvarenje i u ovom vremenu, kao jedno od najvećih njegovih postignuća, najvećih njegovih čuda.

Dej-Luis se, dakle, ne povlači iz profesije glumca da bi napustio poziv glume, nego, naprotiv, da bi upravo lično ostao u pozivu, pozivu ličnosti, te da bi mogao da nazre šta i kamo dalje, jer sada i iz ovoga, nakon svega, više to ne vidi. Stoga se on ne povlači, nego gleda unapred, u to ništa – iz kojeg može nastati nešto.

Nota bene, nešto, dakle novo, nastaje iz ništa (iz onog što još nije), a iz privida ne nastaje ništa. Danijel Dej-Luis odbija da ponavlja uloge, kao privid glume, u koji su pale, kao očajnici, mnoge njegove slavne i nekad doista talentovane kolege. Ponavljanje istog, to povraćanje već postignutog, uništava poziv i predstavlja pad u reproduktivnost profesije. Reprodukovati svoja postignuća znači stvoriti nakazu od svog talenta.

Umetnost glume Danijela Dej-Luisa, to nije nizanje različitih maski na koncu istog manira, nego ljudska smelost otkrivanja mnogostrukosti sopstvenih lica, tih zveri koje prete, a s kojima se treba heraklovski boriti i izboriti. Uslov za tu borbu, u kojoj čovek može pobediti, ali i izgubiti, jeste da se te zveri uoče u ponoru sopstvenog bića i odatle izvedu na svetlost dana. Dej-Luis je to učinio, borio se i zveri što krvnički ubio, što, lukavo poput Odiseja, pripitomio.

Sećam se kako su me bolele kosti dok sam gledao kako Danijel Dej-Luis, kao Danijel Plejnvju, trči s detetom u naručju, da ga spase od požara, a svaki ga korak boli, izazivajući škrgut kostiju njegovog premorenog i, od težačkog rada u oknu rudnika, izmoždenog tela. Kad postane moćni kapitalista, Plejnvju će u Dej-Luisovim kostima i dalje nositi taj škrgut, transformisan sad u škrgut zuba, dok sikće svoju osvetu svetu, kojem je postao gospodar, a njegovo licemerje, kuglom iz svoje privatne kuglane, obredno ubija u hrišćanskom svešteniku koji je u sebi već ubio Boga.

Tako precizan i kompleksan lik samog Kapitalizma, u njegovoj progresivnosti u odnosu na etiku krvi i tla, u odnosu na sujeverje religije, i, istovremeno, njegovu sadomazohističku regresivnost u paklu ličnosti Kapitaliste, bolje nego iko drugi predočio nam je – kao mitskog junaka u stvarnosti – Danijel Dej-Luis.