Kontroverzna odluka Žalbenog veća Haškog tribunala da hrvatske generale, Mladena Markača i Antu Gotovinu, oslobodi od optužbe i krivice za, na tom istom sudu (izvan svake razumne sumnje) dokazane, zločine počinjene nad civilima tokom vojne operacije „Oluja“, ujedinila je u histeriji nacionaliste u Hrvatskoj i Srbiji. Ta se histerija, ovde i tamo, različito manifestuje, ali, reč i jeste o dijagnozi koja podrazumeva inkopatibilne simptome i divergentna patološka ponašanja, od euforije do depresije. Ipak, sve je to, u svom jedinstvu potivrečnosti, jedna te ista bolest, a u njoj – pojedinac nikad ne boluje sam.
Masovnost ove histerije je zabrinjavajuća. Ona nas upozorava na to da je nacionalizam još uvek presudan politički kurs i hrvatskog i srpskog društva, jer, kako smo to mogli da vidimo i čujemo, državni vrh i jedne i druge zemlje, zahvaćen je histeričnim uzdizanjem jedne laži, jednog privida, na nivo ključnog momenta društvene egzistencije.
Današnja Hrvatska je nastala u odbrambenom ratu. Njenom državnom vrhu izuzetno je stalo do toga da taj rat bude pročišćen od jednog svog atributa a njegovo je ime – udruženi zločinački poduhvat. Pod tim nazivom, podrazumevaju se, pre svega, kriminalne radnje koje su pripadnici regularne vojske Hrvatske izvršili pri zauzimanju Knina i drugih gradova i sela u tom delu države. U tom vojnom pohodu počinjena su mnogobrojna ubistva civila i izvršeno je najmasovnije etničko čišćenje tokom rata na teritoriji bivše Jugoslavije. Dakle, hrvatski nacionalisti smatraju da je oslobađajućom presudom dvojici generala, sa odbrambenog rata i rata za povratak jednog dela teritorije u državno-pravni okvir Hrvatske, zbrisana karakteristika koja se zove udruženi ili zajednički zločinački poduhvat. Ideja o takvom poduhvatu nastala je u glavi političkog protivnika sadašnjih članova hrvatske vlade, nekadašnjeg predsednika države i HDZ-a, Franje Tuđmana. Nju su, na famoznom brionskom sastanku, podržali tada najviši oficiri vojske i najodgovorniji političari. Povratak generala iz Haga, u Hrvatskoj se, međutim, od strane sadašnjih državnih zvaničnika, koji nisu podržavali Tuđmanovu politiku, slavi kao osvećenje samog rata.
Doduše, predsednik Hrvatske i ostali vlasni političari ne poriču da je tokom „Oluje“ bilo masovnih zločina nad civilima srpske nacionalnosti, ali, poriču da je taj zločin planiran i podstrekavan od strane nekadašnjeg državnog vrha. O tome, međutim, postoje nepobitni dokazi. I šta sad to znači? Ništa drugo nego da u Hrvatskoj euforično slave ono što se u Hagu zapravo nije dogodilo. Eto, to je histerija.
Stoga, ukoliko za zajednički zločinački poduhvat etničkog čišćenja ne plaća sada Gotovinom, Hrvatska će to kasnije platiti na rate. To je cena ponovo pobuđene nacionalističke histerije. A te političke dijalektike nisu svesni ni nacionalistički histerici u Srbiji, pa, posle kratkog perioda svog boravka u depresiji, koju je sad smenilo osećanje besa, i sami izmišljaju nepostojeći događaj da ta dubiozna, oslobađajuća presuda Gotovini i Markaču, sobom nosi i aboliciju za udruženi zločinački poduhvat tokom „Oluje“.
Došlo je, dakle, do istog lažnog poremećaja na dve donedavno sukobljene strane, te obe podjednako veruju u njegovu istinitost. Porazno je to da nismo odmakli daleko od devedesetih godina prošlog veka, koje nam se sada vraćaju ne samo kroz retoriku nego i kroz namere političara. Naime, iz Srbije se, ubrzo po saopštavanju kontroverzne sudske odluke, s najvišeg vrha čula pretnja da će saradnja sa Haškim tribunalom magnoveno biti svedena na najmanju moguću meru, te i to da će se sudski proces osumnjičenima za zločine u „Oluji“ prirediti u Srbiji. Taj prazni retorički i bahati politički manir, manir je nekadašnjeg dugogodišnjeg vladara Srbije, Slobodana Miloševića. Takođe, zaprećeno suđenje nedvosmisleno podseća na onaj obavljeni sudski proces, na kojem su, u njihovom odsustvu, donete i presude za optužene predsednike država, odgovorne za bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Čija je to potreba da ponavlja iste besmislene postupke? Kakvo je to lukavstvo? Ne zaboravimo da je lukavstvo, kakvo je krasilo i politiku miloševićevske klike, inteligencija glupaka! Takođe, ne zaboravimo da samo politički glupak ponavlja onu grešku koja se čitavom društvu već obila o glavu!
Histerija u politici jeste luksuz političara koji društvo plaća svojom smrću na kredit.
A o kakvoj je to smrti društva reč, niko bolje nije izrekao od premijera Ivice Dačića, koji je, vrlo brzo po svom prvom izjašnjavanju o sumnjivoj presudi oslobađanja Gotovine i Markača od optužbe, u duhu nekadašnje histerije portparola SPS-a, napravio neočekivani moralni i epistemološki „kvantni skok“, i, u drugostepenom svom obraćanju, izjavio da ne bi trebalo činiti ništa što bi srpsko društvo moglo da dovede do kolektivne histerije i samoizolacije.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
