Grad i varvari

Odlazeći prijatelju u taj istočni deo grada, odakle se pruža blistav pogled na Lokrum i na Stari grad, uočavao bih na Žarkovici okupacione vojnike koji su dotle dograbili iz zemlje čiji sam državljanin i koja mi je otadžbina. Pretrnuo bih jer sam znao da me, na jednoj deonici puta ka Svetom Jakovu, posmatraju kroz snajper.

U Dubrovniku sam živeo nekoliko godina do jeseni te ratne 1991, kad sam se vratio u Beograd, započevši studije pozorišne režije. Tokom rata, svake zime i svakog leta, uspevao sam da boravim u Dubrovniku. Prošle godine, kad sam poslom ponovo došao, posle dve decenije, nisam znao ono što ću, nenadano, shvatiti tek kad se pogledam s prijateljima u oči.

„Otkad sam iz Grada“ (Držić), sasvim sam zaboravio u kojoj meri je on deo mog života. To, dakle, nisam ni mogao znati sve do onog trenutka u kojem ću se sa ljudima s kojima sam nekad drugovao pogledati u oči, nakon dvadeset godina. Ti tako čvrsto, u magnovenju, skopčani pogledi, jedan u drugi daleko prodrli, jedan iz drugog duboko zagrabili – to celo vreme u tilom času, to zajedničko oko prijatelja u korenu vida, u kojem smo subjekti u sujeti drugog – to je moj Grad. Vreme zajedničke izloženosti traumi Grada, u koje sam se ja po slobodnoj volji, ne iz nužde, pričešćivao, netruležna je hostija našeg poverenja.

Posle dvadeset godina, u svibnju meseca maja 2016, našli smo se u Gradu, u Lučija, u „Libertini“, za Sponzom, ulica Zlatarska br. 3, za istim onim stolom na uzvisini, njenoj agori, za sofrom za kojom smo i prije sedeli, i nastavili đe smo stali, kao da je dvadeset godina samo jedna kratka cezura u po’ rečenice, nežno se gledajući u oči do dna. To je, eto, moj odgovor sebi na pitanje: što je meni Grad i šta sam ja njemu? Ono najličnije, najintimnije jedne ličnosti piše se isključivo u polisu, u polju zajedničke stvari, onog čuvenog, danas zaboravljenog, res publica. Obliti privatorum publica curate.

Živeo sam dosad u četiri grada, u tri zemlje, kao da ću u njima zauvek ostati, dugo sam boravio u još dva grada, u druge dve zemlje, u desetinama gradova bivao, ali moj polis, u kojem sam iskalio ličnost, jeste Grad čiji građanin sa stalnim boravištem nikad nisam bio, čiji mi govor, kao ekavcu, nije mater(i)nji, čijoj većinskoj, danas gotovo jedinoj, katoličkoj veroispovesti, kao ateist, i još, u najranijoj dobi, kršten u pravoslavlju, ne pripadam, i, najzad, čijem hrvatskom nacionalnom identitetu, kao Srbin, i to jugoslovenskih nazora (što je danas najveće prokletstvo), takođe ne pripadam. Stoga što sam u Dubrovnik za vreme rata dolazio iz Beograda, čiji sam i danas stanovnik, svesno tada reskirajući da stradam od granata koje su navođene upravo iz Beograda, Dubrovnik je neotuđivi i krucijalni deo mog urbanog identiteta. A ja sam, pak, neotuđivi deo njegovog identiteta, koji on, u svom sadašnjem merkantilnom stremljenju, ne može da zna, jer je postao samo dekor sebe, bez sebe. Žalac želje njegove zaboravljene žudnje nalazi se, dakle, i u mojoj egzistenciji.
Ta i takva želja suprotna je stremežu današnjeg Grada, njegovom karijerizmu. Taj karijerizam iskorenio je iz Grada baroknu njegovu erotofiliju, da u njemu ukoreni neoklasicističku pornografiju uljudbe turizma, blitzturizma, i uslužne prakse: prakse kao apsolutne usluge, usluge kao apsolutnog subjekta.

Karijera Grada uništava njegovu urbanu sudbinu. Paradoksalno, za vreme ratane opsade, sa svim smrtima i razaranjima, Grad je imao svoju sudbinu, upravo u otporu varvarstvu, i podsticao je želju u sebi. Tada smo u Gradu, uprkos smrtnoj opasnosti, živeli punim životom u oskudici i na rubu tragedije.

Danas je Grad ispustio sudbinu iz sopstvenih ruku, a broj stanovnika iz starog jezgra sa nekadašnjih 5000 sveo na 800, možda, 1000 duša. Kruzeri u njega upuštaju i po 5000 turista da tu provedu sat-dva, najviše četiri, i potroše, kako je statistika istakla, u proseku četiri evra. Politiku urbicida varvari vode sada drugim sredstvima, a ne granatiranjem.

Krajem prošle godine, preko noći, bageri su u Lapadu razorili plažu i park, uništivši pedeset-šezdeset starih stabala maslina. Tu će da niknu betonski „objekti“. U blizini, na Šetnici Nika i Meda Pucića, postavljena je nova ograda uz stazu prema moru – ista kakva se nalazi na savskom šetalištu takozvanog Beograda na vodi. Je li reč o istim investitorima? Rukopis je isti.

Starostavna ideologija nacionalizma služila je da se podstakne rat, a rat je služio da se građanima otme zajednička, društvena imovina. Novi vlasnici sad imaju novu globalnu ideologiju, kao cement, za legalizaciju svog privatnog, dakle otetog, poseda. Kapital bez granica!