Grad svetske savesti

Nakon pada Kabula, u maestralno lukavoj korežiji moćnika zapadnog liberalnog konzervativizma i istočnog talibanskog konzervativizma, u javnosti je ostala tektonska pukotina koja nepremostivo deli korporativne i samostalne intelektualce, ili, ako hoćete, možda i preciznije rečeno, profesionalne intelektualce i intelektualce amatere.

Šta to uistinu znači, jasnije nego ikad, govore reči velikog istraživača kulturnih i političkih odnosa Istoka i Zapada, profesora komparativne književnosti i pisca studije „Orijentalizam“, Edvarda Saida: „Intelektualca definišem kao egzilanta, marginalca, amatera, i najzad kao autora jezika koji pokušava da govori istinu o moći.“

Stvar je, dakle, jasna: s jedne su strane oni koji veruju u svetsku književnost i svetsku savest, s druge oni koji služe novcu i veruju u Manijaka na Nebesima. Pred oči mi ovde izlazi slika izbezumljenih ljudi koji se hvataju za krila aviona kako bi izbegli iz Kabula pred paradom talibana.

„Arapski i islamski svet kao celina uronjen je u zapadnjački tržišni sistem“, pisao je Said. Pred oči mi izlazi slika bivšeg predsednika Avganistana koji se u helikopteru, krcatom dolarima i zlatom, prevozi na sigurno.

Predugo sve ovo traje u Avganistanu, kao da je usud tog mesta, da se u njemu ne pokreće vreme, da strada u trajno pogubnoj dosadi tuđih planova i poslova.

Pred nama se nižu redovi razorenih kuća na tvrdoj, kamenitoj zemlji u Kabulu; u pozadini ovog sivog prizora, visoke su stene planinskih venaca, vrhova zabeljenih snegovima. Jedan muški glas govori nam: „Rat je otkako sam se rodio. Stalno bombarduju Avganistan. Rusi, Karmal. Ili, ko zna… možda SAD. Stalno je rat, nema mu kraja. Kako da se obnovi Avganistan?“

To pitanje razleže se na početku dokumentarnog filma iz 2009. godine, koji kao da je snimljen juče. Reč je o nemačkom filmu Helge Rajdemajster koji je krajem aprila 2010, u bioskopu „Reks“, u programu „Slobodna zona“, prikazan pod internacionalnim naslovom „Rat i ljubav u Kabulu“, a čiji je originalni naslov tako rečit: „Moje srce vidi svet u crnom – jedna ljubav u Kabulu“ (Mein Herz sieht die Welt schwarz – Eine Liebe in Kabul, produkcija Ohne gepaeck, Berlin). Evo kako je bilo i kako jeste u Kabulu, iz prve ruke:

Sliku hladnog, sivog, mrtvog pejzaža s ruševinama, smenjuje živopisni portret jednog petla koji se ubrzo hvata u koštac sa drugim; opustošeni, postapokaliptični predeo, pred očima nam je blesnuo poput same smrti, da bi, odmah zatim, u sledećem trenu, sledećem kadru, zaživeo u jarkim bojama uskomešanog klupka dva petla, združena u međusobnom obračunu.

Ta pulsirajuća hrpa, s koje leti perje, izgleda kao krvavo srce ovog sivog, sivog i crnog, zlokobnog pejzaža s ruševinama – nekakav dah života koji se, gušeći dah drugoga, bori za sebe. To, u stvari, predstavlja izvanredan sinematički nagoveštaj sadržaja koji je posredi: ustrajnu ljubav između žene i muškarca, uskraćenu običajima i okolnostima, iznutra i spolja.

Šajma i Hosein poznaju se od najranijeg detinjstva. Njihova ljubav začela se u pubertetu i, uprkos svemu, traje još uvek.

Šajmu otac nije mogao „dati“ Hoseinu za ženu, jer je Hosein siromašan i nije bio u stanju da plati uobičajenu svotu.

Stoga je Šajmin otac tu svoju najstariju kćer udao za jednog postarijeg čoveka kome će ona biti treća žena i s kojim sada (tada, godine 2009, kad je film sniman) ima petogodišnju ćerku.

Međutim, kako je i ovaj muž, iako smatran imućnim, zapao u finansijske neprilike i kako nije mogao da plati ceo iznos, otac je Šajmu vratio svojoj kući, ovog puta od svog zeta tražeći još veću svotu.

Ovaj povratak na neodređeno vreme, Šajmi pruža priliku da se viđa sa Hoseinom, koji je sada invalid jer je, boreći se u redovima talibana, ranjen. U rat je otišao da bi se izvukao iz potpune nemaštine i da ne bi umro od gladi.

„Ljudi će ovde ratovati za ma koga ko im da neku crkavicu“, kaže Hosein, kao što njegova baka kaže da će poštovati svaku vlast koja joj omogući da preživi: „Teroristi su ili siročad, ili oni koji nemaju šta da jedu.“

I Šajmini i Hoseinovi roditelji protive se njihovoj (ne)mogućoj vezi. Hoseinova majka se plaši da će joj ubiti sina, ukoliko saznaju da je Šajma s njim.

Šajmini, pak, sve i da to hoće, Šajmu ne mogu „dati“ Hoseinu, jer ona još nije dobila razvod od svog muža.

Osim toga, kad bi to i bilo mogućno, roditelji smatraju da bi to bilo pogubno za Šajmu, jer je Hosein invalid i ne može da prihoduje: „Ako već trpi brak, treba da postoje neke prednosti“. Šta uopšte  mogu da učine Hosein i Šajma kad ne raspolažu svojom ljubavlju? Šta uopšte može da učini Avganistan kad ne raspolaže sobom? Šta može da učini svetska savest, kad je amater?