Od ove nedelje na stranicama ovog lista vodi se debata pod pitanjem: „Šta je građanska Srbija sada?“ Već u samom pitanju nedvosmisleno je definisan pojam građanstvo ili „građanskost“ u lokalnoj primeni kao posve partikularni sadržaj. Šta to znači? Građanska Srbija nije isto što i Srbija građanki i građana. Naša država nije građanska država, naše društvo nije građansko društvo, i još su daleko od tog ostvarenja. Ono što nazivamo tim imenom samo je, dakle, deo nastojanja u protivrečnom društvenom kretanju, i to manjinski i slabiji deo.
Iz naslovnog pitanja debate, a još ubedljivije iz odgovora dosadašnjih učesnika u njoj, Filipa Davida i Žarka Koraća, jasno je i to da se ovaj pojam građanskog, u današnjem svom obliku, formira u opoziciji prema pojmu etnonacionalnog koji je bio vodilja propasti društva i države tokom režima Slobodana Miloševića. Taj tako suženi pojam ovde ima najširu, magistralnu upotrebu i sada, jer su, bez obzira na proklamovane političke ciljeve evropskih integracija i zaštitu univerzalnih ljudskih prava, politička sredstva autoritarna a favorizovane društvene vrednosti i dalje pod pečatom nacionalnog, a ne individualnog. Suženi sadržaj pojma ima i suženo dejstvo u realnosti. Sve ono što izostaje iz ideje, neminovno izostaje i iz mogućnosti njene realizacije.
Građanska Srbija, kako tačno kaže Korać, predstavlja „borbu za društvo zasnovano na idejama ravnopravnosti ljudi bez nacionalne diskriminacije.“ Ovoj, ne tako borbenoj, borbi, ipak, može se pridodati i, još manje borbena, borba za ravnopravnost ljudi bez seksualne i rodne diskriminacije. Utoliko je sadržaj pojma proširen, a potencijalna promena društva šira.
No, ono što prigušeno izostaje iz ovog pojma i borbe koja se kod nas ipak preduzima, jeste borba protiv socijalne diskriminacije, tačnije rečeno, protiv klasne diskriminacije. A to nastojanje ne samo da ispada iz sadržaja lokalne primene pojma ovde i sada, nego ga nema ni u njegovoj evropskoj primeni.
Ideja ravnopravnosti u ovom je pojmu danas imigrant. Pojam građanstva se, naime, prema klasnoj ravnopravnosti određuje isto kao što se Evropa odnosi prema potencijalnim imigrantima koji svakodnevno napuštaju obale Afrike, na pretpanim brodićima, da na obalama Evrope budu odbijeni, ako se prethodno ne udave u Sredozemnom moru. Ove godine, zvanične statistike navode, 3000 ljudi iz Afrike, među kojima ima dece, nadajući se da u okrilju Evropske unije nađu građansku sreću, utopilo se u plavoj grobnici. Modra boja zastave Evropske unije, na kojoj je zvezdani krug, pre svega je boja ovih mediteranskih dubina.
Građanska Srbija u Evropskoj uniji jeste politički cilj čijim bi se ostvarenjem prevazišle feudalne navike naše, još uvek, totalitaristički rukovođene politike, ali ona nije nikakav ideal čoveka. Ona u sebi skriva krucijalnu logičku grešku i moralnu manjkavost, dakle, nasilje nad mišljenjem i nad vrednošću slobode. Njena osnovna maksima jeste maksima liberalizma: bez privatne svojine, nema slobode. To je najsofisticianija intelektualna perverzija u istoriji ljudskih ideja. Stvar je, naime, u tome da bez slobode nema lične svojine. Privatna svojina i lična svojina, dakako, razlikuju se kao zemlja i nebo. Stoga je i razlika između cilja građanskog društva i istinskog idela čovečanstva u istom odnosu kao razlika između fizike gravitacionog polja i kvantne fizike.
Ostvarenje građanskog društva podrazumeva zadobijanje čitavog kompleksa neuroza i paranoja, ali, svi mi pred kojima lebdi ideal jednog sasvim drugačijeg društva, znamo da su sve te neuroze i paranoje napredak u odnosu na atavizme s kojima smo primorani da delimo sudbinu. Ipak, tu se ne treba zavaravati! Građansko društvo, sa svojom ideologijom liberalizma, koja ne postoji bez kapitalističkog načina privređivanja, bez promovisanja kapitala kao centralne vrednosti i posvećenja privatne svojine, jeste samo najsofisticiraniji oblik kanibalizma. U tom smislu možemo parafrazirati Vinstona Čerčila: liberalno građansko društvo kapitalizma i parlamentarne demokratije, najmanje je loš vid kanibalizma od svih dosad postojećih sistema.
U svetlosti ovih uvida, ne čudi danas mudrost reči Valtera Benjamina iz 1932. godine: „Komunizam nije radikalan; radikalan je kapitalizam.“ Četvrt veka potom, a iz sasvim različitih pobuda, apologetski, ne kritički, to isto reći će i Ejn Rend, zagovarajući pokret „radikala za kapitalizam“, o kojem tvrdi: „Kapitalizam je jedini sistem primeren životu racionalnog bića; jedini moralni političko-ekonomski sistem u istoriji.“ To „radikalno“ shvatanje morala i racionalnosti, kredo je građanskog društva.
Ne bi li smo se izbavili iz feudalnih veza, tom i takvom vjeruju, težimo mi, građani i građanke Srbije, nadajući se, poput pojedinih junaka iz Čehovljevih tragedija (da, tragedija!), da će oni koji za nama dolaze, kroz deset ili sto hiljada godina, u odnosu na nas izgledati i biti kao što mi danas izgledamo i jesmo u odnosu na primate od kojih smo se razvijali.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
