Gramšijevo rađanje i umiranje

Njegov život je biblijska priča, i da je mogao da živi biblijski dugovečno, ne bi umro u četrdeset šestoj godini, nego bi ovog 22. januara proslavio tek 130. svoj rođendan.

Rana je to mladost, rosno cveće prema 950 godina cvetanja drevnoga Noje.

Poređenje Gramšija s Nojeom izgleda kao ludost u očima današnjih hegemona, čiju su kulturu kao svoju prigrlile i njihove sluge, koje i same nominalno imaju status slobodnih ljudi.

Kakav je to samo cirkuski hokus-pokus u tački masovne hipnoze, kad sirotinja i bogataši, jadnici i moćnici, izjavljuju da dele iste moralne vrednosti, iste kulturne potrebe i da imaju jednaka građanska prava!

Kao što je Noje u svoj plutajući kovčeg, pod krov svoje arke, uveo reproduktivni par svakog živog stvora, da ga za budućnost spasi od Potopa u gnevu Gospodnjem – jer se Gospod bio razgnevio na vasceli ljudski rod koji je kao svoju prihvatio kulturu vladajuće, porobljavajuće elite; kao svoj jezik, jezik vladajuće klase koja je izvrnula smisao svih deset njegovih zapovesti i u hramovima počela da taj nadrinauk deli omađijanoj pastvi kao naforu – tako je i Gramši u svom delu pohranio ključne pojmove i njihove smele kopule, da ih spasi, kao izvor samog života, od zaborava u pošasti kulturne manipulacije i semantičke konfuzije, koja sangvinično traje tačno trideset leta.

A sad o čudu!

Nije li ravno čudu kad jedan grbavac preniskog rasta počne da pleni svojim telom kao formom dobrote – kad deformisani telesni oblik postane Nojeva barka nedeformisane misli?

To je prapočetak onog što Gramši naziva ‘praxis’.

Bolestima izmučeno, povredama izobličeno Gramšijevo telo, koje je njemu bilo teret, za druge postaje samo nesvakidašnji oblik jednog sadržaja savršenstva.

Mišljenjem, smernim nastojanjem, mi menjamo doživljaj oblika zatečenih stvari, same oblike i samu stvarnost.

Uprkos svim preprekama koje su mu stajale na putu misaonog i praktičnog razvoja, kao bogalj i puka sirotinja, radeći težački već u jedanaestoj godini, da noću plače od bolova svog izmorenog tela, usavršavao je Gramši sopstveno dostojanstvo mišljenja i bivanja, ni jednog jedinog trenutka ne poželevši nijednu želju onih koji su i njemu i milionima drugih priredili sirotinjsku dečju sudbu roba.

Za svojih četrdeset pet godina, nijednom mišlju, nijednom rečju, nijednom potrebom nije izdao svoju klasu, klasu potlačenih.

Pročistio je Gramši sve reči koje je upotrebljavao, sve njihove kombinacije koje je uspostavljao, od svih prisilnih veza s rečnikom i jezičkim manirima onih koji sve poseduju i svakog izrabljuju, a svoj su manjinski jezik nametnuli kao standard vrednovanja svemu i svima.

Gramši je uočio da se revolucija najpre mora iskaliti u jeziku.

Potlačena klasa mora otkriti vlastiti jezik, jer njenu borbu za pravdu korumpira upotreba jezika onih koji je drže u podređenom položaju i pre no što dođu na ovaj svet!

Klasa ugnjetenih, dakle, ona ogromna podjarmljena većina, mora da gradi svoju kulturu koju će zatim nametnuti kao hegemonu.

To je, najjednostavnije rečeno, Gramšijev uvid i izum.

Svoju teoriju izgradio je Gramši u zatvoru, u najgorim uslovima, ispisavši za tih jedanaest godina trideset i dve sveske velikog, školskog formata, oko 4.000 šlajfni.

Bio je utamničen u obogaljenom telu, bio je utamničen u društvu, suprugu i sinove za sve to vreme nije video, ali je svakog trena bio slobodan da vidi i piše tako kako u tim godinama niko drugi nije mogao da vidi i piše.

U njemu je govorila nasušna potreba prezrenih na svetu.

Žut kao sveća, oronuo kao da je devedesetogodišnjak, držeći u ruci sudsko rešenje o svršetku svog kaznenog perioda u fašističkoj Italiji, kao ostvarenje one pretnje koju je tužilac javno izrekao na sudskom procesu: „Za dvadeset godina kazne, mi treba da sprečimo njegov mozak da funkcioniše!“, dobio je Gramši izliv krvi u mozak i dan potom umro.

Svojim hendikepiranim izgledom i revolucionarnom mišlju, Gramši je slika obogaljene klase potlačenih, čija je sudbina revolucija.

Svojim umiranjem, od prskanja moždanih damara, Gramši je slika i prilika uništenja jezika te klase u poslednjih trideset godina, tokom kojih se, evo, istrivaju sve sinapse između ključnih pojmova za razumevanje suštinskog problema sveta, a globalno se nameće kultura svevladajućeg pretilog sloja posednika, koji u svojoj moći može katkad sebi da dopusti i egzaltaciju velikodušnosti. Velikodušnost moćnika, najperverznija je travestija ugnjetavanja.

Ako kažemo „gazda i sluga“, tu je jasno označena sukobljenost u uspostavljenoj vezi – veza je dakle prisilna; ali, ako trideset godina govorimo „poslodavac i zaposleni“, onda se tu uspostavlja jedna fantomska familijarnost, a likvidira se ključna ontička razlika. Jezik vladajuće kulture u duši potlačenog uzrokuje stokholmski sindrom.