Ovogodišnja predizborna kampanja za srpske političare predstavlja ugodno vreme ferija. Niko nije pao na popravni ispit, svi izostanci su opravdani, a ni za šta se ne mora odgovarati do narednog zauzimanja pozicija. Sad, svako ima puno pravo da sebe, o tuđem trošku, predstavi onako kako bi želeo da ga drugi vide i da govori ono što bi drugi želeli da čuju. Te reči mogu zvučati gordo, ali ne moraju imati ama baš nikakvu težinu. Vreme ferija, stanje je euforije.
Naši političari, doista, ispunjavaju sve subjektivne uslove za adrenergičnost. Njihov osećaj blagostanja počiva na realnom njihovom blagostanju. Zadovoljni su, jer su imućni, i sasvim komotno mogu da veruju da su im sopstvene prinadležnosti analogne sopstvenim vrednostima. Oni su ushićeni i optimistični, jer je pred njima, u svakom slučaju, izgledna, blagodatna budućnost.
S obzirom na to da je zadatak političara briga o javnom dobru, a da u Srbiji, u kojoj ni dan danas nije komotno biti obični građanin, stanje javnog dobra izaziva disforiju – euforija koju političari emituju iz propagandnih televizijskih spotova, jedno je bezrazložno raspoloženje. Lično zadovoljstvo realizovanim sopstvenim položajem u strukturama poseda i moći, ovde se predstavlja kao zadovoljstvo mogućim preobražajem stanja u državi i društvu, bez obzira na to da li su propagandni slogani „evropski korak, dobro za sve“, „jednake šanse za sve“, „istina“ ili „pokrenimo Srbiju“.
Neosnovana euforija, patološki je simptom, uvek praćen povišenom, maničnom aktivnošću. Nije stoga čudno što naše političare-euforike vidimo kako vreme provode među blagom u štalama, gde su po prvi put u svojim životima zašli, ili da, osmehnuti, drže saksije u rukama i tako, opsenu sopstvene prezentacije dekonstruišu kao grotesku.
Euforik je naziv i za osobu zahvaćenu euforijom i za supstanciju ili deluziju koja euforiju izaziva. Euforik je, dakle, otelovljena deluzija. To što političari učestvuju u euforiji od koje imaju koristi, nije isto kao kad u njoj učestvuju oni koji od nje imaju samo štete – tek oni, istinski gubitnici, otelovljuju deluziju.
Dok su političari na ferijama, u stanje predizborne euforije pali su i politički analitičari kojima su ruke sada pune posla. Pitanje svih pitanja, koje oni sada gonetaju, jeste pitanje o postizbornoj koaliciji. Većina je saglasna oko toga da će se postizborna koalicija zasnivati ili na bazi Srpske napredne stranke, kojoj bi se mogla pridružiti i SPS, ili, pak, oko Demokratske stranke kao osovine, čije bi se staro koaliciono partnerstvo moglo proširiti strankama okupljenim oko LDP-a i koalicije Preokret. Ima, međutim, i onih koji – uprkos obećanju dojučerašnjeg predsednika države, Borisa Tadića, da DS ni po koju cenu neće koalicionirati SNS – tvrde kako će po izborima upravo ova koalicija sastaviti Vladu Srbije. To niti je tvrdnja bez osnova, niti bez pronicljivosti.
Ukoliko ne budu mogle jednostavno da formiraju sopstvene koalicije, SNS i DS će se svakako udružiti. Zašto? Samo zato što je sudbina Srbije preča od stranačkog nadgornjavanja, mogao bi da bude solidan, već oproban, odgovor. Osim toga, moguć je, poput aneksa, i dodatak ovom odgovoru. Naime, moglo bi se pri tom reći kako se ovakvom koalicijom kod nas proširuje i produbljuje polje političke kulture! Kako? Pa, upravo tako što se, zarad opšteg interesa, sada pokazuje da dve političke opcije mogu civilizovano da sarađuju. Takva vrsta političke odgovornosti, do ovih izbora, smatrana je nemogućom!
Ovde vredi postaviti sledeće pitanje: Da li u toj mogućoj koaliciji SNS-a i DS-a doista postoje dve političke opcije? Političari iz gotovo svih stranaka, po svojoj retorici toliko liče jedni na druge, da je teško, ako je uopšte i moguće, napraviti među njima jasne ideološke i političke razlike. Najpre su, u istom stilu, savetovani kako da se oblače, zatim, kako da, u skladu s tom nošnjom, gestikuliraju, a potom, u skladu s gestikulacijama, koje reči da izgovaraju.
Najveći broj političkih analitičara pravi i u ovoj predizbornoj kampanji grešku grupisanja. Izdvajaju i sortiraju stranke u potencijalne koalicije prema njihovim pretpostavljenim centralnim vrednostima, premda tih vrednosti nema ni u stranačkim centrima, niti na njihovim periferijama. Pri tom, postoje samo dva partijska izuzetka. Jedan, u euforiji nazvan Različak. Drugi, još uvek znan kao SRS. Oba su, međutim, iako jasne, izrazito negativne vrednosti – koaliciono disfunkcionalne.
Dakle, posle izbora, na republičkom i/ili lokalnom nivou, ne samo što je moguća i verovatna koalicija DS-a i SNS-a, nego je moguća, uprkos tome što nije verovatna, čak i koalicija SNS-a i LDP-a.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
