Gustav, junak bez junačkih osobina

Junak bez junačkih osobina, starog dobrog mađarskog crtanog filma za odrasle, koji su i omladina i deca rado gledali i iz njega jasno shvatali svet svojih roditelja, „Gustav“, multiplikovao se i postao glavno lice u množini pozorišne predstave Kokana Mladenovića „Gustav je kriv za sve“, u subotičkom Pozorištu „Deže Kostolanji“.

Velim, umnožio se, klonirao se u ne samo pet istovremeno prisutnih svojih istovetnih pojava na sceni pozorišta, koliko ima glumaca u predstavi, nego u bezbroj kopija, koje napučuju ovaj grad i svet ne samo Srednje Evrope.

Postao je prvo lice atomizirane množine, ogromnog broja ljudi koji dele potpuno istu sudbinu, ali ne zajedno, nego svako za sebe i svako protiv svakog, kao mnoštvo bez društva.

Dakle, izašao je ovaj Gustav s pokretne fabričke trake u milion komada, kao pokretni mesnati šraf, i tumara ovim svetom, bez ikakve potrage, samo da ostane što nevidljiviji, da ne smeta, ne remeti i ne utiče, kao što je to činila i njegova podjednako dična praslika u crtanom filmu, u strahu od smrti, u strahu od otkaza s posla, u strahu da govori svoje reči, u neznanju sopstvenih reči, frustriran intelektualno, frustriran socijalno, frustriran seksualno, sa svojim fetišima i strastima na ivici perverzije, sa svojom hipohondrijom i svojim zavistima, kukavičlucima, sebičnošću i budžetom jedva dovoljnim da skrpi kraj s krajem do kraja meseca, do kraja života, uz golema odricanja, prdež i trpež, večno namrgođen, oportun, jednom rečju mediokritet, koji nije slobodan ni u snovima ni u mašti.

Kad danas gledamo crtane filmove o Gustavu iz sedamdesetih godina prošlog veka, nastale u realsocijalističkoj atmosferi ondašnje Mađarske pod strogom kontrolom SSSR-a, ne možemo a da se ne začudimo kako je taj sivi, potmuli i, s nekog u javnosti nevidljivog vrha, dirigovan život, koji živi Gustav, tako sveža slika današnjeg kiselog života, tako aktuelan pedesetogodišnji odraz današnjih sudbina nadmoćne, savladane većine ljudi u Evropi, i to ne samo na njenom takozvanom jugoistoku iliti Zapadnom Balkanu.

Kako je kapitalizam, nekad iz teskobne Istočne Evrope zamišljan i žuđen kao šarolik vrtlog mogućnosti dostojanstvenih života, danas tako socrealistički modrosiv, i kako su njegove vlade na svim stranama sveta sada tako rigidne, da je nekadašnji Politbiro SSSR-a prema njima sušta slika trusta mozgova, tj. rezervoar zdravog razuma?

To je pitanje.

Subotička predstava koristi u potpunosti motive iz crtanih filmova i povremeno ih situira u našu aktuelnodrevnu političku situaciju, koja se najlakše prepozna u onim trenucima u kojima čujemo da naši Gustavi, bezbroji naših Gustava, Gustavčina i Gustavčića, na svom onomatopejskom esperantu – naime, jeziku bez jezika, sa šumovima, mrmljanjem, mljacjkanjem, uzvicima, uzdasima, glasovima samo pojedinih slogova – govore u masi, sa masom, na nekom mitingu, na kraju tih kričavih varvarskih slogana udarajući kao pečat poslednji, dobro prepoznatljiv slog: av-av, av-av, AV, AV, AV, AV, AV…

No, ima tu aluzija i na severnog našeg suseda i njegovog stečajnog upravnika.

Belodano je šta reditelj i njegova predstava poručuju. Gustav je postao glasač Aleksandra Vučića i glasač Viktora Orbana, ali Gustav će glasati i za svakog drugog ko je na vlasti.

Ako vam se ne sviđa šta Gustav čini, kako rezonuje i za koga glasa na izborima, vi onda menjajte vlast, menjajte realnosti, a Gustav će to svakako prihvatiti.

Zato je Gustav kriv za sve, jer nije odgovoran ni za šta.

Dobro, Gustav je kriv za sve.

A vi?

Ko ste, u stvari, vi?

Vi koji prozivate Gustava i njemu na slabu grbaču zadajete zadatak da se buni, da se odupre, da se usprotivi?

Gde su ta vaša protivljenja, otpori, bune i slobodarski okršaji s vlastima, za koje tvrdite da su kriminalne? Vaša borba sa zlom na život i smrt?

Tim se pitanjima ova predstava ne bavi.

Najzanimljiviji deo predstave, međutim, jeste njen sporedni kolosek. Naime, glumci, kad nisu u ulozi Gustava na sceni, tu, tik uz scenu, proizvode šumove, zapravo sve nahsinhronizuju.

Udaraju i muzičke akcente na instrumentima i drugim zvučnim pomagalima, izvode i pojedine deonice muzičkih kompozicija.

Osim toga, ispisuju i natpise, koje kamera direktno prenosi na projekciono platno.

Na istom platnu vidi se i kako postavljaju kolaže, fotografije, crteže, kao ilustracije situacija.

Sve je to, zapravo, Gustavov posao, i šteta je što mu je ovde oduzet.

Takođe, bilo bi izvrsno da je Gustav, pardon, da su Gustavi sa scene korespondirali sa ovim Gustavima iza ili pored scene.

Tako bi se stvorio jedan koherentan, autohton pozorišni svet.

Ovako, sve namere autora i glumaca su, bez sumnje, došle razgovetno do publike, ali sve je to iskazano ilustrativno i, na kraju, na početku, umesto realistične pozorišne iluzije, pred nama se, ipak, odvijala iluzija pozorišne realnosti.