Habermas o Evropi danas

Utisak je da se još od početka krize, u oktobru 2008, nemačka vlada ne odnosi saradnički prema svom najvažnijem partneru i da ga ne uzima u obzir ravnopravno“, svega nekoliko dana posle izbora za Parlament EU, rekao je Jirgen Habermas, u intervjuu za Frankfurter algemajne cajtung, u onom delu u kojem odgovara na pitanje o visokom poverenju koje su, na ovim izborima, birači u Francuskoj poverili desničarskom Nacionalnom frontu.

U ovom kratkom odgovoru uočavaju se dve bitne činjenice o sudbini Evropske unije, koje bismo morali imati u vidu i mi, ovde i sada, već dugo se pripremajući za ulazak u nju. Jedan briljantni politički filozof, pobornik parlamentarne demokratije, koji je toliko puta kritikovao upravljački elitizam i institucionalnu izolovanost EU od građanki i građana Evrope, strepi pri pomisli da bi Evropska unija mogla da se raspadne. Šta to znači? Budućnost evropske demokratije zavisi od projekta Evropske unije. Kako? Isto onoliko koliko je opasno da EU nestane, opasno je i ukoliko EU ne nastavi da se demokratizuje. To je, takođe, smrt. U čemu je ključni problem?

Evo šta, u istom razgovoru, o tome veli Habermas: „Posle ujedinjenja Nemačke promenio se politički mentalitet. Nemačka se ponovo oseća kao normalna nacionalna država. I naša vlada se tako ponaša. Stoga, baš u vreme najgore krize, Evropska unija gubi onaj, tihi ali uporni, glas stare Federalne republike – koja je pamtila svoju osnovu iz 1945. godine – glas koji se zalagao za što produbljeniju integraciju. A taj, nekad od svakodnevne politike nezaglušen, važan glas nikada nije bio toliko neophodan kao što je to danas. Umesto da najslabijima, samo prividno suverenim članovima evropskog valutnog saveza, nalaže kurs koji žrtve iziskuje samo od drugih, nemačka vlada trebalo je da produži s politikom Adenauera, Helmuta Šmita i Kola, i da pokaže one gestove koji bi joj se isplatili na duži rok. Međutim, ne obazirući se na cinično neravnopravnu sudbinu država koje je zahvatila kriza, Nemačka se, štaviše, tom krizom okorišćuje i iz nje izvlači profit. Taj i takav nedostatak solidarnosti, vratiće nam se. Potrebno je da prestanemo da, po starom nemačkom običaju, bez pardona, koristimo svoj poluhegemonistički položaj, kojem se nova naša federalna republika vratila, jer je to izuzetno opasno.“

Dakle, u onoj meri u kojoj je solidarna, EU je i demokratska. Da bi, pak, EU postala unija solidarnih, pre svih u njoj, solidarnost mora iskazati ekonomski najstabilnija njena članica – Nemačka. A ona, danas, ne samo da ne iskazuje solidarnost, nego produbljuje nejednakost.

Zašto je važno postojanje Evropske unije i zašto je važno da i Srbija postane njena članica? Upravo to je pitanje koje se danas i u našoj, gotovo unisonoj, parlamentarnoj vlasti, i u našoj javnosti uopšte ne postavlja, a ono je ključno. Shvatiti da je opstanak EU potreba i opstanak same demokratije, u čijoj je osnovi solidarnost, kontekst je i za razumevanje demokratizacije Srbije.

Kad predsednik naše vlade na sve strane, kao novogodišnji vatromet, ispaljuje floskulu da je najzad vreme da Srbija bude na istoj strani sa Nemačkom, onda tu nije osnovno pitanje za javnost da li predsednik vlade zna šta govori, nego da li javnost razume šta zapravo znače reči koje on izgovara. Ako smo pažljivo čitali šta kao zagovornik EU, i njen najtrezveniji kritičar, Jirgen Habermas govori o samom današnjem semihegemonom udelu Nemačke u njoj, onda izvodimo zaključak da Vlada Republike Srbije u Evropsku uniju hoće da uđe krivim putem, naime, po ugledu na nemačko učešće u njoj – kao hegemon ili poluhegemon na Balkanu. Da jedno govori govornik, a drugo njegove reči – to niti je bila niti jeste novost u srpskoj politici.

Ići ka Evropskoj uniji, onakvoj kakva treba da bude, a ne onakvoj kakva trenutno jeste, to je bit jedne demokratske politike, u čijoj je osnovi solidarnost. A to, kako kaže Habermas, znači „iskočiti iz rutine svakodnevne igre za vlast (moć) i suočiti se sa situacijom koja traži nove odgovore“. To je, moramo priznati, najređa politička vrlina.

Srbija, dakako, treba da razvija unosne ekonomske odnose i sa Nemačkom (nije teško primetiti da je ovde posredi tautološki zahtev), ali uspostavljati politiku solidarnosti na Balkanu i u Evropi, tek to znači uspostaviti vezu i sa onom evropskom tradicijom srpske socijaldemokratije i solidarnosti koja seže u period pred Prvi svetski rat, i vezu sa osnovom iz 1945. godine, za koju Habermas tvrdi da je bila i istinska osnova istinski demokratske, proevropske politike Nemačke.