U nedelju je umro Vaclav Havel. On u sećanju ostaje kao simbol disidentskog otpora istočnoevropskom realnom komunizmu, kao simbol Plišane revolucije i mirnog rušenja tog totalitarizma, i, ne na poslednjem mestu, jedne uspešno obavljene tranzicije države i društva. Iza njega ostaju ozbiljna dela i reči, odnosno tekstovi – dramski, esejistički, politički i epistolarni. I ništa više.
Kako časno živeti i delati u totalitarizmu, demonstrirao je Havel više od tri decenije, da zatim, u dva navrata, u ukupnom trajanju od dvanaest godina, pokaže i kako se časno držati na vlasti.
Pozornica u teatru za disidenta je bila alternativno mesto političke pozornice. „Nisam imao nameru da budem politički pisac. No, istinski umetnici i istinska umetnost, a posebno istinsko pozorišto, uvek su politički – ne zato što istinski pisci i istinski reditelji to žele, nego jer je to u biti pozorišta“, rekao je Havel.
Njegovi dramski komadi iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, poput „Audijencije“ i „Protesta“, u kojima je glavni junak Ferdinand Vanjek, pisac komada na radu u pivari (baš kao i njegov autor), puni humora kao zdravog sporta, što bi rekao Breht, u sivilu sveopšteg potkazivanja, govore o dehumanizaciji čoveka u totalitarizmu.
Tri, četiri godine pre nego što će otići sa sveta, Havel je napisao komad „Odlazak“ u kojem nema Vanjeka, ali ima Vilima, kao što ima i Klajna. Poput nekadašnjeg Vanjeka koji je prisvajao Havelovo iskustvo disidentstva, ovaj Vilim pozajmljuje od njega sad iskustvo vlasti. Prototip za Klajna nije niko drugi do Havelov imenjak Klaus, aktuelni predsednik. Ovim komadom Havel kritikuje konzumerizam.
Prošle godine tokom konferencije „Foruma 2000“ koji se održava u Pragu, njegov osnivač Vaclav Havel je rekao da je naša civilizacija prva ateistička civilizacija u istoriji čovečanstva, i da je „izgubila vezu s beskrajnim i večnim“. Takođe, tada je rekao i da „neograničena potrošačka zajednica stvara novi tip usamljenosti“.
Nije Havel tada govorio poput nekog biskupa, u ime crkve ili religije. Samo je naglasio da je duh čoveka opustošen mentalitetom sveopšte kupoprodaje. Sledimo li konsekvence ovog njegovog stava, shvatićemo da je i religija, naročito u crkvi, danas kupoprodajna stvar i da i sama predstavlja ateizam, to jest pustoš. Nedostatak ideala, to je zapravo ono što Havel naziva ateizmom.
Havel je imao iste ideale i kao disident i kao političar (zbog čega su ga kao predsednika države najčešće nazivali moralistom), ali je u oba slučaja umeo da ih artikuliše kroz realnu političku akciju i ostvari od njih ono što je u datom trenutku moguće. Bio je inicijator Povelje 77, a deset godina potom, pred „plišanu revoluciju“, i Građanskog foruma. Na vlasti, imao je jasnu viziju zašto je najbolje da svoju zemlju priključi NATO-u i Evropskoj uniji.
Njegov članak od 1. decembra 2003. pod naslovom „Evropa kakvu želim“, trebalo bi da pročitaju naši vodeći političari kako bi najzad shvatili šta je to Evropska unija, kakvi su uslovi za priključenje toj zajednici i zašto su to uslovi.
U pomenutom tekstu Havel govori i o tome da će se proširenjem Evropska unija približiti granicama Ruske Federacije, ali da je pri tom bitno da države članice zauzmu jasan kritički stav prema Rusiji i otklone svaki vid njenog političkog uticaja! A o samim vrednostima Evropske unije, evo šta kaže:
„Osnovni smisao proširenja je u tome da se poveća prostor uticaja univerzalnih vrednosti. U najopštijim crtama, evropske vrednosti – oblikovane u burnoj intelektualnoj i političkoj istoriji Evrope, i često prihvatane od ostalog sveta – po mom su shvatanju jasne: uvažavanje ličnosti, njenih sloboda, njenih prava, njenog dostojanstva; princip solidarnosti; prvenstveno mesto prava i jednakosti pred zakonom; zaštita manjina; podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku; politički pluralizam; neprikosnovenost privatnog vlasništva; ekonomija – preduzetnička i tržišna; razvijanje građanskog društva.“
Nije stvar u tome da li je neko saglasan s principima koje Havel ističe, stvar je u tome da to jesu važeća evropska načela, bez čijeg se usvajanja ne može ni pomišljati o priključenju Evropskoj uniji.
Havel je umeo jasno i razgovetno da razdvaja lične preferencije od svoje političke dužnosti. Evo kako! U razgovoru sa Adamom Mihnjikom 30. novembra 1991, a u vezi s pitanjem lustracije – kojim su se čehoslovački stručnjaci do tada ozbiljno bavili već dve godine, da bi zaključili kako liustracija ne sme biti ni odmazda ni abolicija – Havel je najpre rekao da je po stupanju na dužnost predsednika dobio tajni spisak imena svojih prijatelja koji su ga denuncirali komunističkim vlastima, da je taj spisak bacio a imena zaboravio, te dodao: „Moja oficijelna pozicija ne dopušta mi da se ponašam kao privatno lice. Ja nemam nikave potrebe za osvetom. Ali, kao državni službenik nemam pravo na akt milosrđa prema svima.“
Na kraju, u povodu ove smrti, ponovimo reči Milana Kundere: „Najznačajnije Havelovo delo jeste njegov sopstveni život.“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
