Odlukom Siniše Mihailovića, selektora fudbalske reprezentacije Republike Srbije, fudbaler Adem Ljajić je odstranjen iz reprezentativnog tima jer nije pevao državnu himnu „Bože pravde“ pre prijateljske utakmice sa reprezentacijom Španije.
Jedan fudbaler – po nacionalnosti Bošnjak, po veroispovesti musliman, što za fudbal, kao svetsku stvar, nije ni od kakve važnosti – u reprezentativnom timu jedne sekularne države, koju je, kao svoju domovinu, izabrao da sportski predstavlja, iako su mu upućivane istovetne ponude i sa drugih strana, stoji, dakle, pored svojih saigrača, pre početka utakmice, na sredini terena, odeven u dres s državnim grbom, i, bez ikakvog protestnog gesta, ne peva u horu reči državne himne, već, sasvim pristojno, ćuti i sluša kako ih drugi pevaju, da bi, zatim, zbog toga bio strogo kažnjen. Kakve to veze ima sa sportom, moralom i pravom?
Na naše oči, dogodilo se flagrantno kršenje elementarnog ljudskog prava. Taj selektorski, selektivni gest je opasan i, na korozivnom mikro socijalnom nivou, predstavlja nacionalističku reviziju, ionako krhkog, višenacionalnog koncepta države. Njime se priziva duh onog smutnog vremena, sa dimom njegovih zgarišta, kad je Siniša Mihailović u telefonskom razgovoru sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, komandantom paravojne formacije nadaleko čuvene po zlu, mogao da odluči o životu svog ujaka, Hrvata koji se borio na suprotnoj strani u Vukovaru, onaj duh u kojem navijači Lacija, u čast svog omiljenog golgetera, razvijaju ogromni transparent na tribinama da bi odali počast njegovom zemljaku, ubijenom našijencu, komandantu Arkanu.
Sve ovo događa se u trenutku kad su u Vojvodini pripadnici nacionalnih manjina, bez presedana, dokazali privrženost univerzalnim demokratskim principima, ne glasajući na parlamentarnim izborima masovno za nacionalne stranke, što je očigledan dokaz da za multikulturalnost i demokratiju ovde ima nade, a uprkos nedemokratskoj odredbi Ustava kojom se Republika Srbija definiše, pre svega, kao država srpskog naroda (te i drugih njenih građana).
Savremeno, liberalno zakonodavstvo oslanja se na princip negativnog određenja slobode, a ne na princip njenog pozitivnog, normativnog definisanja. Dakle, kažnjivo je isključivo ono izvršeno delo koje ugrožava ili vređa drugog čoveka, neku zajednicu i simbole te zajednice ili simbole države, a nije kažnjivo ukoliko se ne čini nešto (pozitivno) za tog drugog, zajednicu ili državne simbole. Dakle, jedno je ukoliko bi neko na ceremoniji skaredno pevao državnu himnu, izrugivao joj se javno i, najzad, ugrozio tu ceremoniju, a nešto sasvim drugo ukoliko je ne peva, pri tom dostojanstveno slušajući druge kako to čine. Ako pogledamo šta piše u Zakonu o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije, uvidećemo da nikakva kazna nije zaprećena za nepevanje himne. Ukoliko, pak, i postoji ugovor, kakav pominje selektor fudbalske reprezentacije, kojim se igrači obavezuju na pevanje himne, onda je taj ugovor nezakonit.
U svemu ovom, krajnje je važno usredsrediti se na smisao reči kojima Adem Ljajić objašnjava svoje ćutanje tokom pevanja državne himne na sportskom takmičenju. On kaže da je nije pevao jer poštuje sebe. Ukoliko jedan odlični sportista koji s radošću prihvata poziv da igra za reprezentaciju svoje domovine, ne želi da peva njenu zvaničnu himnu jer poštuje sebe, to znači da smatra kako ta himna ne poštuje njega te da ga vređa. I tu je Ljajić sasvim u pravu. Državna himna Republike Srbije ima sve odlike nacionalne himne srpskog naroda, a nijednu odliku himne sekularne države, te bi se mogla izvoditi i u svakoj drugoj državi prilikom predstavljanja Srba kao njene nacionalne manjine.
U svečanoj pesmi „Bože pravde“ Jovana Đorđevića (koja se kao himna izvodi na muziku Davorina Jenka), glavno lice je Bog koji se brine isključivo o sudbini srpskog naroda. U njoj se pominju srpski rod, srpska braća, srpska slava, srpska grana, srpsko čelo, srpski brod i, ne na poslednjem mestu, srpske zemlje, ali ne i nešta drugo što ne bi bilo srpsko. Himna se, dakle, odnosi isključivo na srpsku naciju, a Bog je tu, dakako, pravoslavan.
Mnogo toga još treba menjati u našem zakonodavstvu, a među tim svakako nije na poslednjem mestu ispravljanje grube greške oko izbora himne. Pesma „Bože pravde“ nije i ne može biti himna svih građana koji, bez obzira na svoja različita partikularna samoodređenja i uverenja, imaju podjednako pravo da Srbiju doživljavaju kao svoju domovinu. Jer, ponovimo tu banalnu činjenicu koja nikako da postane opšte pravilo našeg zakonodavstva, suština moderne države je u njenom odnosu prema odnosu građanina prema opštem dobru. Stoga i simboli države, među kojima je i himna, moraju imati univerzalno značenje za celinu društva koje predstavljaju.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.