Posle holokausta, sistematskog uništenja šest miliona Jevreja i petsto hiljada Roma u Evropi, pod rukovodstvom nemačkih i sasluženjem inih nacista, savremeni identitet Evropljanina bilo koje nacije – a identitet je uvek dinamično mnoštvo! – čini i Jevrejin/Jevrejka i Rom/Romkinja. Na delu su, međutim, i vidljivi i skriveni načini potiranja ove emancipacije evropskog identiteta.
Pod vođstvom (buržoaske) levice Fransoa Olanda, iz Francuske nije prestala deportacija Roma. Te deportacije, samo su blaži izraz istog onog shvatanja nacije kao čiste kategorije (krvi i tla), čija se istina otkriva u Aušvicu. Da Jevreji, poput Roma, nemaju svoju nacionalnu državu, doživljavali bi danas isto što i Romi.
Imajući iza sebe organizovanu državnu strukturu, Izrael, Jevreji, na kudikamo suptilniji način nego Romi, bivaju proterivani iz evropskog identiteta. Te radnje nisu očigledne, a često su i nesvesne. Na primeru dramskog dela „Naš razred“, poljskog pisca Tadeuša Slobođaneka, i predstave, prema tom delu, budimpeštanskog pozorišta „Jožef Katona“, u režiji Gabora Matea, koja je pre tri dana izvedena u Subotici, na festivalu Desiré Central Station, pokažimo ovde kako se to rajskim namerama popločava put u pakao detragedizacije holokausta nad Jevrejima!
Kroz sudbine učenika i učenica, katolika i pripadnika judaizma, jedne gimnazijske generacije, „Naš razred“ predstavlja dvosatnu dramsku kondenzaciju istorije dvadesetog veka na tlu Poljske, sa, kako se to ističe u naučnim radovima, posebnim osvrtom na Holokaust. Ipak, taj Holokaust 3.000.000 Jevreja u Poljskoj, ovde je samo jedan istorijski i dramski odsečak.
Istorijski događaj iz 1941. godine, kad su u mestu Jedvabne, meštani masakrirali svoje sugrađane Jevreje, a da na to nisu bili primorani od strane nemačkog okupatora, poslužio je autoru kao okosnica zapleta. Ta tragična opomena o autohtonom antisemitizmu, nije, međutim, ni tema ni žanr Slobođanekovog komada i Mateove predstave.
Postavljajući u širi istorijski i politički kontekst zločine protiv Jevreja od strane Poljaka, kao samo jedan segment istorije, u kojoj mesto zauzima i period prvog (1938. godine) i period drugog staljinizma (posle 1945.), u kojima i mnogi Jevreji rade za NKVD, autor je jasnu i razgovetnu, opominjujuću temu antisemitizma pomerio ka uopštenijoj temi i fluidnom značenju nepostojanosti ljudskog karaktera i njegovoj sklonosti ka potčinjavanju sebe i zločinu nad drugim.
Nema sumnje, pisac Slobođanek i reditelj Mate, inspirisani su čuvenim, genijalnim pozorišnim delom Tadeuša Kantora, „Mrtvi razred“. Na to ukazuje ne samo naslov komada već i scenografija i manir predstave. U školskim klupama, kao i kod Kantora, od samog se početka nalaze odrasli i stari ljudi, ali i duhovi mrtvih – devojčice i dečaci u onoj istorijsko-biografskoj projekciji u kojoj će biti na kraju svojih života. No, dok se kod Kantora, iako nije reč o Holokaustu – već o, kako bi rekao Hegel, apsolutnoj pravdi smrti – u svakoj sekundi predstave oseća snažna tragika, po kojoj ljudi i nisu ništa drugo do marionete smrti, u predstavi uglednog budimpeštanskog pozorišta nema tragike koja bi morala pratiti ubistva Jevreja, ubistva koja nisu ništa drugo do nasilje nad apsolutnom pravdom prirode.
O kakvoj je ovde vrsti nesklada između događaja i doživljaja reč, najbolje je pokazati na sledećem primeru. Kad svoju školsku drugaricu Jevrejku, tek mladu majku, siluju njeni školski drugovi katolici, antisemitski krvožderi, ona nam potom sladostrasno priča da je u tom nasilnom seksualnom aktu uživala kao nikad do tada. To njeno nazovi zadovoljstvo kontaminira sam zločinački akt silovanja značenjem nekog nevoljnog a prijateljskog darivanje užitka! Tu je na delu stara, uvrežena, fatalna, groteskna greška koja nam tvrdi da silovanje samo potvrđuje i ostvaruje fantazam žene o silovanju.
Fantazam se nikad ne ostvaruje. U pokušaju njegovog ozbiljenja, on se ukida kao seksualni fantazam i postaje golo nasilje, nasilje koje, zapravo, onemogućuje polni čin (kojeg, pak, nema bez fantazma). Dakle, čista je perverzija gledati na sceni silovanu Jevrejku da govori o tome kako je i koliko uživala dok su se nad njom iživljavala trojica raspomamljenih poljskih fašista. No, taj pervertirani doživljaj, ne završava se tu.
Ta scena, na podsvesnom nivou, sugeriše to da su Jevreji u holokaustu ostvarili, zapravo, svoj fantazam o biblijskom samouništenju! Tom gadnom perverzijom, koja se ne da uočiti na prvi pogled, dubinski je utemeljen Slobođanekov, u Evropi izdašno nagrađivan, dramski komad iz 2008. godine. Na tom i takvom temelju, gradi se i scenski izraz Mateove predstave koji izaziva ne malo smeha kod publike a na istinski tragičnu temu. To puko pripovedanje aktera o zločinima, ilustrovano je u duhu parodije.
Radomir Konstantinović je jednu od temeljnih odlika palanačkog duha otkrio upravo u nemogućnosti tragičkog doživljaja.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
