Homo lector

Postoji, razume se, i pasja čitanja štiva. Javlja se kod plaćenih čitača i pasioniranih čitalaca, kao profesionalna (de)formacija. Ona se graniči sa opsesivno-kompulsivnim ponašanjem, a često taj limes legalno i prelazi, kao svojevrsna „zagranična“ strast – strast u dijaspori. Koliko znam, o njoj, na optuženičkoj klupi lekture, niko nije bolje svedočio od Igora Mandića. Na pitanje šta, kako i gde čita, stari mačak lektire odgovara da uvek i svugde pročita od a do š, od a do z, et vice versa, svaki napis na koji mu pogled nabasa, od grafita, bilborda, reklame, krola, špice, firmopisanog i inog natpisa do etikete, deklaracije na proizvodu i naslova. Što štampano vidi, ne može da odoli a da ne pročita.

Čitamo, dakle, sve. Nešto i ništa. San i javu. Javu kao san, san kao javu. I slova i lica, gestove i slike, simbole i signale, događaje i doživljaje, osećanja i misli, napisano i pročitano, kazano i prećutano, u redu i između redova. Mi, ptice čitačice. Ipak, najviše i najuticajnije, čitamo ono i onako što se od nas očekuje, poput mašina za čitanje koje imaju svoj vek trajanja, a zameniće ih nova generacija čitalačkih strojeva, sa poboljšanim performansama i, sledstveno, smanjenim otporom materijala.

Ko ili šta to od nas očekuje? Da to nazovemo tačno, ko je taj označitelj, ili Označitelj, značenja koje nalazimo u i među znacima što ih čitamo? Da se to odgonetne, potrebno je probiti se kroz komplikovanu proceduru analize. Ovde i sad recimo samo to da se taj Veliki lektor, Lectorissimus, veliki inkvizitor čitanja, zatiče, po svojoj strogoj sholastičkoj stratifikaciji, u punom obimu i na nižim nivoima svoje vlasti, u onim prvim naucima koje revnosne učiteljice i učitelji – danas zvanično kamuflirani nazivom nastavnica i nastavnika razredne nastave – usađuju u dečje glavice kao osnovna pravila dobrog stila pisanja.

Znate ono: uvod, razrada i zaključak. Pa ti, majčina kćeri, probaj tu, na počecima svoje pismenosti, da, in medias res, napišeš prvu rečenicu sastava koja će nešto govoriti o tvom i samo tvom doživljaju sebe i sveta (ne-sebe)! To tako naprosto ne ide! To ne može, i tačka, samorazumljivo i samoozakonjeno! I tako se, draga deco, svaki vaš doživljaj, alhemijom vaspitanja duha, preobraća u takozvani objektivni događaj, a vi, zaboravljate, već na samom početku, na ono što je jedino vaše, lično vlasništvo – na same sebe. I ko na to bolje zaboravi, na kraju ove igre više stekne! A sad, nešto, sasvim lično!

Kad god pomislim na lektore, u svesti mi obavezno iskrsnu stihovi jednog od najvećih pesnika (i „duhovnika“) našeg veka na ovom (i onom) jeziku (i jezicima) – reči stihotvorenija „Pročitaj brzo ovu pjesmu“, nenadmašnog Ivana Slamniga: „Pročitaj brzo ovu pjesmu,/ a ja bih nešto popio./ Pročitaj, draga, ovu pjesmu,/ dok je lektor nije ćopio.// Bilo nam je mračno i zračno,/ bilo nam je moćno i sočno/ dok je točno išlo u tačno/ a tačno opet u točno.// Mi nismo sveučilišće/ u drugoj polovici stoljeća/ već mi smo kao lišće/ koje rađa mnogocvjetno doba proljeća.“

Slamnigova neodadaistička mudrost haiku-mudraca i pesnika, u kojoj se nalazi ogromno znanje koje je taj maestro napabirčio po univerzitetima, a zatim ga uklonio sa sopstvenog vidika zarad prodornije pronicljivosti, ali i priroda lektorskog zanata i ideologije, obavezuju nas ovde da, detinje surovo, zamislimo situaciju u kojoj bi lektor doista ćopio ovu nadasve erotsku pesmu i obradio je svojim alatom. Tu bi, onda, točno ulazilo u točno, a tačno u tačno, i to više ne bi bilo ni moćno ni sočno, nego slabo i sparušeno – ne više unikatna, i u ličnom doživljaju i u jeziku, coincidentia oppositorum, nego tautologija; ne više igra, nego učmala gimnastika. Taj lični doživljaj, autohtonim jezikom pesme apsolutizovan, ne bi više bio nezavisno nebesko telo jedinstvene mogućnosti jednog jezika, nego njegova crna rupa, koja u svoj lingvistički mrak identiteta usisava ljudske živote i vrednosti. Uostalom, to iskustvo neslobode, dobro nam je poznato.

Slamnig nas ovde praktično uči da bez otkrića u jeziku, bez slobodnog, novog imenovanja, nema ni slobodne ni drukčije egzistencije. Kako to danas izvrsno formuliše papa Franja, prenebregavajući birokratiju lektorata u podrumima Vatikana: „Bog je onaj koji izlazi iz shema.“ Dakle, logos je onaj koji izlazi iz shema. A lektor? Lektor je shematizator.

„Mastilo učenjaka svetije je od krvi mučenika“, kaže islamska poslovica. „Mastilo pesnika svetije je od krvi mučenika“, kažemo mi, pročitavši i propevavši ovu Slamnigovu pesmu nad pesmama.