Horor (1)

Dakle, sve češće, sigurno ste to primetili, filmovi strave govore o “iskonskom zlu”, zlu kao prokletstvu, i prikazuju ga, sve češće, oličenog u detetu, inače simbolu čednosti.

Ići danas u filmskoj industriji ispod ovog zahteva, značilo bi romantizovati žanr iz kojeg je iščezao svaki trag romantičnosti i tako izgubiti spektakularnu masu gledalaca koji, jednom naviknuti na snažnu prožetost strahom, ne mogu potom da se zadovolje blažim prepadima. (Poslednji veliki romantični horor film jeste Kopolin božanstveni “Drakula” iz 1992. godine.)

Ovaj novi zapadni standard savremenog horora uspostavljen je, ako baš tražimo jasan početak, japanskim filmom “Krug”, reditelja Hidea Nakate, iz 1998, čiji je rimejk, američku verziju, 2002. režirao Gor Verbinski.

Tu postoji to famozno dete (dete-nedete) koje je neizbežno, neumitno i nepopravljivo rođeno zlo, i koje mora biti uništeno kako bi se njegovo okruženje, grad ili čitav svet izbavio od zla.

Da bi se to postiglo, dakako, treba se najpre otarasiti “iluzornog” osećanja da je reč o detetu, jer, u pitanju je nečista sila inkarnirana u devičanski izgled. Scenario, u prvom redu, tu treba da bude dokazni materijal za ovu, sudu srca, teško prihvatljivu optužbu.

U filmu “Predskazanje” Džona Mura, zli dečak Demijan, hipostaza je samog Nečastivog, koji je najzad dobro skrojio plan da osvoji svet. Time je film dobio svoju konfesionalnu religioznu konotaciju i hrišćanskom gledaocu dao prepoznatljiv materijal da kostimira svoju suštinsku jezu, strah od iracionalnog.

Priča teče ovako: drugom čoveku Američke ambasade u Italiji, koji će uskoro postati prvi čovek Američke ambasade u Velikoj Britaniji, katolički sveštenik u rimskom porodilištu saopštava da je njegova žena na porođaju izgubila sina, ali da ona to još ne zna, i predlažu mu da usvoji dečaka kome je, na porođaju, upravo umrla mati.

Ovaj umilni sveštenik, iako će nam to tek kasnije postati jasno, Antihristov je šegrt a dečak – Antihristov jednosušti sin.

Kad dečak navrši pet godina, roditeljima postaje jasno da s njim nešto nije u redu, da on oko sebe izaziva strah i neprimetno seje smrt.

Tako će ubiti i svoju (po)majku. Po savetu jednog pokajnika, sveštenika Katoličke crkve, koji je pre pet godina u rimskom porodilištu učestvovao u zaveri Palog anđela, otac, čovek koji je dete odgajao kao otac, treba da ubije dečaka, i to na poseban, obredni način, posebnim oruđem i na posebnom mestu.

Pred samo izvršenje, na sinovljevski vapaj oborenog dečaka, otac načas okleva taman toliko da sam bude ubijen. Ubili su ga pripadnici njegovog ličnog obezbeđenja, spasavajući dete od naprasno pomahnitalog oca.

To što mi vidimo u obliku petogodišnjeg dečaka, nastavlja dakle da živi. Ovaj zaplet, dostojan srednjovekovnih misterija, mogao je biti smešten i unutar nekog zamka, ali, savremeno okruženje kod gledalaca stvara maksimalni utisak neposrednosti.

Konačna svrha horor filma, pre svega je u tome da nam uverljivo prikaže prizore užasa, od kojih nam se ledi krv u žilama. Postoje dobro poznati formalni načini da se to postigne, i Murov film ih odlično koristi. Dva su najbitnija.

Prvi jeste da se kratkim, jedva raspoznatljivim, iznenada umetnutim kadrom u sekvencu, praćenim snažnim zvučnim efektom, gledalac pretrgne.

Drugi, da se nagoveštena zlokobna radnja prikazuje bez žurbe, detaljno, i da tako kod gledalaca raste napetost, da gledaoci, dok ovo odlaganje neprijatno traje, naprosto žele da se sve to što pre svrši,.

Kao primer ovog drugog, odlaganog a neizbežnog zastrašujućeg čina, u filmu “Predskazanje” jeste sekvenca u kojoj zlodečak Demijan, vozeći trotinet, zakači stolicu na čijoj ivici stoji njegova (po)majka dok briše luster, nagnuta nad ogradom stepeništa.

Još pre nego što je stao na trotinet, znamo šta se sprema. Prvo, rečeno je (u predskazanju) da će on ubiti svoju (po)majku, jer je ona trudna, a on neće dopustiti da ona rodi dete.

Drugo, prethodno mu je njegova dadilja (šegrtica Nečastivog) nemo dala znak šta da čini. Dok smo pratili njegovu dugu vožnju trotinetom, nije nam, naravno, palo na pamet da se upitamo zašto majka čisti luster, kad je ona žena ambasadora najveće svetske sile u najvećoj špijunskoj sili sveta. i kad kuća vrvi od posluge, jer niko od nas, dok gleda ovu scenu, ne želi sebi da pokvari uživanje u strahu.

Ako volimo horor filmove, volimo ih zato što nam stvaraju uverenje da možemo da kontrolišemo svoje strahove.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.