Horor (3)

Zaplet je tu u samoj podvojenoj osobi, čija je priroda već metafora po sebi. Umesto lupus in fabula, ovde bi se moglo reći fabula in lupo, posebno kad je posredi lik čoveka-vuka, kao u filmu Džoa Džonstona (Joe Johnston) „Vukodlak“ (The Wolfman), u kojem postoje zapravo dve ovakve čovekozveri – otac i sin.

„Među svim stvarima koje se mogu posmatrati pod svodom nebeskim, ne vidi se nijedna koja više budi ljudski duh, više očarava čula, više užasava, koja u stvorenjima izaziva veće divljenje ili strah nego što su to nakaze, čudovišta i gnusobe u kojima se dela prirode vide izokrenuta, osakaćena i unakažena“, veli Pjer Bestio (Pierre Boaistuau) na početku svojih „Čudnovatih priča“ iz godine 1561.

Bestio govori o zastrašujućim i istinskim čudnovatim oblicima ljudskog tela (kakvi se pojavljuju, na primer, u filmovima „Čovek slon“ Dejvida Linča i „O nakazama i ljudima“ Alekseja Balabanova), a koji, kako to danas znamo, nastaju uglavnom usled nekog genetskog poremećaja. „Vukodlak“ je, pak, mitsko biće koje egzistira isključivo u strahovima ljudi, tamo gde su oči najveće, a stvarnost – projekcija njihovog hipnotičkog pogleda. Ta i takva stvarnost, izgrađena iz iracionalnog vrela, temelj je literarnom ili filmskom žanru horora.

Kad mu je brat stradao pod nepoznatim a užasavajućim okolnostima, glavni junak filma, slavni američki glumac, na poziv verenice pokojnoga brata, vraća se u Englesku, domu svog detinjstva, u zamak na očevom imanju, u blizini kojeg se desilo ubistvo brata, tako počinje „Vukodlak“.

S tog imanja nosi naš junak najpotresniji doživljaj svog života, kristalizovan u sliku krvavog praskozorja: njegova majka prerezanog vrata leži u naručju svog muža, njegovog oca. Zamak je, dakle, traumatsko mesto za njega, a sad je poprište i novog traumatičnog doživljaja.

U borbi protiv nemani koja mu je zaklala majku i brata, junak je povređen i inficiran te i sam postaje neman, likantrop, čovekovuk. Kad je pun mesec, on se preobražava u vukoliko čudovište gonjeno žeđu za ljudskom krvlju. Lorens Talbot,tkako se naš junak zove, odlučio je, međutim, da zaštiti druge od sebe – ali to mu ne polazi za rukom. U tom unutrašnjem sukobu je i tema pripovesti i drama dela.

Neman žedna krvi nije niko drugi do otac junaka. On je vukodlak, on je zaklao sina i, deceniju-dve ranije, svoju ženu i napio se njihove krvi. Ali, za razliku od Lorensa, svog sina, mladog vukodlaka, stari Talbot nema griže savesti; on svoju dvojaku prirodu prihvata kao neminovnost, što ona i jeste. Prema dvostrukosti te prirode on razvija dvostruki odnos, i živi zapravo estetski život, kako bi rekao Kjerkegor.

Njegovo svakodnevno plemenito ophođenje nije narušeno njegovim likantropskim ciklusima u kojima, kao u pogromu, stradaju ljudi. Kad je čovek, on je prefinjeni gospodin istančanih manira i etičke svesti, a kad je vukodlak, onda je zver za primer i zadovoljava svoju animalnu, štaviše bestijalnu prirodu.

Dok stari Talbot razume da sam nije odgovoran za svoju dvostruku prirodu – koju, dakle, ne smatra shizofrenom, podvojenom, nego upravo dvojakom, dvosuštnom – i sukcesivno joj daje na volju, te je vukodlak kad je vukodlak, a čovek kad je čovek, mlađi Talbot drži da je sam odgovoran za dvostrukost svoje prirode i u njemu čovek, kao Superego, nastoji da vučju „subit“ (kao Id) drži pod kontrolom. Ali, on se, uprkos sopstvenom nastojanju, ne može odupreti potrebi za izvršenjem zla (može li to iz perspektive nasušne vukodlakove potrebe biti smatrano zlom?), jer je u trenutku tog krvoprolića on vukodlak koji, dakle, „samo radi posao vukodlaka“, po instinktivnoj prirodi vukodlaka.

Nota bene, ovde nije posredi priroda vučje vrste kao krvoločne vrste, ovde je reč o prirodi čovečjeg, humanoidnog udela u vuku koji od njega, u stvari, čini vukodlaka, dakle, krvoločnu zver (koja nije ni vuk ni čovek, nego posebna sorta).

U svojoj hipostazi čoveka svestan počinjenih zločina u hipostazi vukodlaka (jer, ponovimo, nije reč o suprotstavljenoj prirodi vuka i čoveka, nego vukodlaka i čoveka), ovaj čovek, kad je samo čovek, trpi bol/krvoliptanje savesti. On, međutim, ovom transformacijom u vukodlaka ne može da upravlja. NJegov lik, njegovo telo, njegova ćud preobražava se pod uticajem sila izvan njega samog, pod uticaj Mesečevih mena.

Ovo zlo koje čoveka poražava bez njegovog pristanka – za koje, po prirodi stvari, čovek ne može biti odgovoran, kako je to stari Talbot i shvatio i što mu predstavlja izvor posebnog užitka – autor filma smatra naprosto zaraznom bolešću koja se sa jednog čoveka može preneti na drugog. Videli smo da je junaku inficirana krv u borbi sa nemani vukodlaka. Takođe, saznali smo da je njegovom ocu, nemani, neman vukodlaka zarazila krv u Indiji.

Po starom dobrom kolonijalnom običaju i imperijalnom maniru – infekcija i čudovišta dolaze sa siromašnog, neprosvećenog Istoka. Vukodlak je, dakle, zapadni civilizovani čovek inficiran virusom istočnog varvarstva.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.