Horor (4)

Ovaj sam film prvi pu gledao pre desetak godina na pozorišnom festivalu. Naime, te godine u propratnom programu Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala, „Bitef na filmu“, kao pandan budimpeštanskoj predstavi „Frankenštajn – projekt“ u režiji Kornela Mundruca, izvedenoj u prostoru nekadašnjeg restorana „Grčka kraljica“, prikazan je, u bioskopskoj dvorani Jugoslovenske kinoteke (one u Kosovskoj ulici), film „Meri Šeli: Frankenštajn“ sa Robertom de Nirom u ulozi stvorenog a nerođenog čoveka, ako je to čovek, i sa Kenetom Branom koji je i reditelj filma, u ulozi njegovog tvorca, doktora Viktora Frankenštajna.

Odmah treba reći, film je bio neuporedivo bolji od pomenute predstave – ne zato što su u glavnim ulogama velike filmske zvezde i što pirotehnika i maske na filmu mogu biti uverljivije, nego zato što je film preuzeo originalnu ideju Meri Šeli, a predstava ju je neoriginalno izvrnula.

„Frankenštajn ili moderni Prometej“, roman koji je Meri Šeli 1818. napisala u svojoj dvadeset prvoj godini, pokazuje onu genijalnost svoje autorke kakva se, u tim mladim godinama, što je dobro poznato, izražava samo u matematici i poeziji.

Ideja Meri Šeli o potrebi jednog čoveka koji je izgubio voljenu osobu, majku u najboljim godinama, kao što će mu nasilna smrt kasnije uzeti i strasno ljubeću suprugu, a koji je i naučnik, da stvaranjem ljudskog bića od materijala što mu daju posmrtni organi, pobedi napokon bolesti i smrt, i da preporodi čovečanstvo u međusobnoj ljubavi onih koji više neće umirati, ne samo da je poetski savršena, nego, u sebi, doista, ima nešto i od savršenstva infinitezimalne matematike.

Viktoru Frankenštajnu, dakle, polazi za rukom da pobedi prirodu i da smrt pretali u život. Biće koje stvara, međutim, nadljudski je snažno, zastrašujuće rugobno i agresivno, zapisuje on u svoj dnevnik, pošto je eksperimentom dostigao čudo i ostavlja svoju tvorevinu da umre. Razočaran sopstvenim pokušajem, Frankenštajn zaključuje da je čitava ideja pogrešna. Priroda je sve uredila kako treba i ukoliko se poremeti njen tok, stvaraju se čudovišta.

Meri Šeli nam, međutim, pokazuje da je stvoreno biće čovek sa srcem, da je sposobno da voli i bude pažljivo, ali, gde god se dene, nailazi na ljudsku nenaklonost i zlo. Odbačen, zlostavljan, progonjen, stvor doktora Frankenštajna, saznavši iz njegovog dnevnika da je monstrum koga nije rodila nijedna žena, odlučuje da se za svoju zlu sudbinu osveti svome tvorcu. Tu jasno vidimo kako lako, i s razlogom! dobro može preći u zlo, tu gde romantično osećanje, napeto da probija granice naučne fantastike, prelazi u krvavi horor.

Posle brojnih slobodnih adaptacija, bilo da je reč o dobrim ili slabim ostvarenjima, uvek na štetu originala Meri Šeli – od čuvenog filma Džejmsa Vejla iz 1931. sa Borisom Karlofom u glavnoj ulozi, preko „Frankenštajnovog prokletstva“ Terensa Fišera iz 1957, „Frankenštajnovog zla“ Fredija Frensisa iz 1964, da ne pominjemo parodiju Mela Bruksa „Frankenštajn junior“ iz 1974. – film Keneta Brane, koji je već naslovom „Frankenštajn Meri Šeli“ (kod nas distribuiran kao „Meri Šeli: Frankenštajn“) insistirao na očiglednosti svog izvora, prvi put istinski usvaja i sinematički obrađuje originalnu, upravo genijalnu ideju autorke, tada devojke pred punoletstvom.

Njegov Viktor Frankenštajn zaista je moderni Prometej koji krade vatru života iz ruku Prirode ili Boga, jedan očarani Prometej koji će se ubrzo razočarati i postradati na najgori način od svog dela u koje su bile ugrađene najbolje namere.

Kenet Brana je dobro oslikao i atmosferu jednog društva sa elementima varvarstva u naponu na početku moderne ere i univerzitetski život i, zaista izvrsno, alhemijsku laboratoriju mladog Frankenštajna, poput laboratorije njegovog predšestvenika Paracelzusa ili savremenika doktora Fausta, onog Geteovog.

Tu je, zatim, monstruozan izgled stvora skrpljenog od posmrtnih organa i udova raznih „darodavaca“, koji „u rukama“ Roberta de Nira izaziva najpre duboko sažaljenje i saučestvovanje u apsolutnoj odbačenosti, a zatim, kad mu to tuđe srce u takođe tuđim grudima ne kuca više čežnjivo toplo nego ledeno hladno, jezu i strah. I još nešto, iz Braninog filma, kao što je i u romanu Meri Šeli, shvatili smo: Frankenštajnovo čedo ne uživa u osveti, sopstvena ga osveta strahovito boli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.