Igor Mandić (1939 – 2022)

Raskošnu francusku trpezu sa školjkama i šampanjcem, poslužio im je jugoslovenski siroti književni kritičar i esejist bez premca, Igor Mandić.

Trinaestog marta Igor Mandić je sa svojom suprugom Slavicom obedovao slasno ručak od Jakobovih kapica (coquilles Saint-Jacques), osveštavši taj obed od školjki, razume se, šampanjcem.

Na večeru je pak otišao ne da on večera, nego da bude večeran.

To se zove smrt.

Godinama je Igor Mandić izazivao smrt i rugao joj se s takvim užitkom, darujući joj i oproštajnu knjigu, da je srpskohrvatski jezik, proglašen mrtvim, animirao do krajnjih granica smisla i značenja.

Nijedan evropski jezik u ovo posno vreme nije tako sočno, pronicljivo i kritički govorio o krajnjim stvarima kao ovaj naš jezik iz Igorovih poslednjih govora i tekstova.

Kritičaru je zadatak da razbucava tabue. Pedeset pet, možda i šezdeset godina, Igor Mandić je činio upravo to: ludički, razbijao je tabue, jezički bravurozno – logično spajajući ono što je predrasudama i u pomislima profesora bilo nespojivo, logično rastavljajući ono što su predrasude dovele u kopulu.

Na kraju je zadao udarac najdrevnijem tabuu – sujeverju u zagrobni život, čiji znaci zatrpavaju sva semantička polja, čiji zvuci zaglušuju svu radost savremenog nam života.

Ovo hrabro jezičko iskustvo ateizma – trideset godina već proskribovanog ateizma – iskustvo friškog ateizma, kao uslova slobodoumnog mišljenja (tautologija!), moglo bi najzad da animira, sadističkim religijskim naucima eutanaziran, kulturni život Južnih Slovena, tako strastveno kako u ove tri decenije nije učinilo nijedno drugo štivo, nijedan drugi govor.

Entuzijastički ogledi o smrti kao pukom ništavilu, koje je, kao predsmrtni dnevnik, pisao ovaj grandiozni pesimist, naizgled paradoksalno, divljenje je u slavu danas zabašurene, vazda zabašurene, sposobnosti čoveka da se ponaša i spontano, da uči radi užitka učenja, a ne radi sistematizacije radnih mesta i karijere, jer je eros – uvek eros saznanja, a saznanje se stiče i u druženju i u otporu, u prijateljskim razgovorima i ljubavničkim slastima, dakle i kroz pamet čula i pamet emocija, kroz gozbu kao i kroz glazbu, u susretu s neznancem, kao i sa tekstovima antičkih filozofa, pre svih, Mandiću najdražeg, Epikura, ali i Epikteta i Marka Aurelija, zatim, posle hiljadu i petsto godina, Erazma i Montenja, a za njima i Bodlera i Ničea.

Na isti način na koji je uživao za trpezom s prijateljima ili u postelji sa ženom, uživao je Igor Mandić u tekstu, kao čitalac i kao pisac.

Svaku misao koju je citirao naglas, izgovorio je u takvom erotskom zanosu da ju je njegovo telo gestima otplesalo.

Svaka rečenica koju je napisao, svejedno o čemu i u kakvoj prilici, erotska je.

Ali to nije sve.

To nije „ni po’ mise“! Bez obzira na to da li nalazimo da je u pravu ili u krivu, kad sudi o nečemu, svaka njegova rečenica je erotično energična.

Ni kod jednog drugog našeg pisca nikad nisam naišao na tako privlačan i otvoren poziv na neslaganje s njegovim iskazima.

Mandić ne diktira stavove drugima, on želi da misli drukčije i pobuđuje na drukčije mišljenje istog.

To je bit njegovog polemičkog stila. To je bit kritičkog uopšte.

Možda je samo kritika jedina prava ljubav.

Prigovor! „Što će u toj konstataciji o čistome iskustvu dvije hiljade i petsto godina prilježnog mišljenja i pisanja ta izlišna, relativizirajuća riječ ‘možda’?“

Odakle dolazi prigovor?

Od Igora Mandića.

On je umro, ali njegovo je mesto pod Suncem – da ne kažem, u kulturi, kulturi Južnih Slovena – neupražnjeno, neuporedivo i neprikosnoveno neoponašljivo.

Samo je kritika iskrena ljubav.

Kad je pogledao smrti u oči, Igor Mandić je rekao: „Tu li si, najdrevnija preljubnice! Kod preljubnica na cijeni bi najviše morala biti neiskrenost. Tamo gdje si ti, tamo mene nema. Ti si, naprosto, ništa. I točka.“

Dakle, ništa. Ništica.

Nula. Šta to pobogu znači? Da prirodna smrt niti šta dodaje, niti šta oduzima od života.

I još nešto, možda i najveće! („Čemu opet to relativizirajuće, trivijalno ‘možda’?“)

Svojim vladanjem i pisanjem Igor Mandić ostaje živo svedočanstvo najbitnijeg izbora u najbitnijoj razlici: razlici između obilja i bogatstva.

Uvek za obilje, dapače, za preobilje, nikad za bogatstvo! Paradoksalno, a tome nas uči Igor Mandić: da bi sebi omogućio uživanje u obilju jezičkom i erotičkom, etičkom i estetskom, bogatstvo ti mora biti odvratno.

Kako bi rekao Pjer Paolo Pazolini, propovednik XX veka, da bi mogao biti učitelj, Igor Mandić nije bio profesor.

Jer ko želi da bude profesor, ne može biti učitelj. Učitelj neznalica, sokratovski.