Igor Vuk Torbica, odakle zoveš

Georg Trakl, Štefan Cvajg, Vladimir Majakovski, Valter Benjamin, Primo Levi, Branko Miljković, Sergej Jesenjin, Branko Ćopić, Klaus Man, Vladimir Barović, Miroslav Milenković, Paul Celan, Van Gog, Mark Rotko, Jukio Mišima, Silvija Plat, Seneka, Sokrat, Ćezare Paveze, Tadeuš Borovski, Pol Lafarg, Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej, Robin Vilijams, Artur Kestler, Gi Debor, Sara Kejn… Igor Vuk Torbica…

Oni nisu čekali da ih smrt uzme, pripitomljene za umiranje, slabe za život, oni su u smrt prodrli pri snazi i punoj moći rasuđivanja, žestoke duše i s mačem blistavog dara, i zato – vidite li to sad? –  više pravog života ima među mrtvim stvaraocima koji su sebi oduzeli život nego u svetu koji su ostavili za sobom, na nama!

Nešto je dubinski trulo u državi, u društvu, u grupama građanki i građana, u njihovim partijama i institucijama, u najjavnijim muškarcima i ženama – podmuklo u samoći, ništavno u pustom mnoštvu.

„Mi smo šuplji ljudi/ Mi smo punjeni ljudi/ Jedno o drugo oslanjamo se/ Glave ispunjene slamom. Vaj!/ Presahli nam glasovi što se/ Šapatom zajednički glase/ Tihi su i beznačajni/ Ko vetar u suvoj travi/ Il’ stope pacova što pretrči/ U našem suvom podrumu po srči.// Bezoblični oblik, bezbojna senka,/ Zatomljena snaga, nepokretan gest;// Oni koji su prešli/ Uperena pogleda, smrti u drugo Carstvo/ Pamte nas – ako li pamte – ne ko izgubljene/ Žestoke duše, no samo/ Kao šuplje ljude/ Punjene ljude.“

(Minut ćutanja)

Igor Vuk Torbica!

Najzad, jedan umetnik od principa! Najzad, jedan lep i nadahnjujući autoportret umetnika u mladosti među umetnicima koji su deo dominirajućeg političkog pejzaža!

Da rečima: „Najzad, jedan umetnik od principa! Najzad, jedan lep i nadahnjujući autoportret umetnika u mladosti među umetnicima koji su deo dominirajućeg političkog pejzaža!“, nisam, pre godinu dana, okončao tekst o Igoru Vuku Torbici, i da ih on nije tada čitao i radovao im se, ne bih sad imao prava da išta pouzdano kažem o tom pouzdanom čoveku i pouzdanom umetniku, kad on više nije ovde, nego tamo gde mi nismo. (Vidi: „Etika i pozorište: Torbica vs. Popovski“, Danas, 5. jul 2019, www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/pozoriste-i-etika-popovski-vs-torbica/)

Ne samo politička, nego – i pre svega – kulturna srpska elita, najgora je rulja. Oko toga smo se usaglasili prošlog leta, kad smo imali priliku da se upoznamo i družimo u Podgorici, tokom Festivala „Odakle zovem“, koji organizuje Varja Đukić u svojoj knjižari (u kojoj, dakle, nisu žive samo knjige, nego čak i ljudi, u susretanjima), Knjižari Karver (a Karverove su to reči, „Odakle zovem“, Where I’m Calling From).

Sedeli smo na pozornici na širokom platou pred knjižarom, ispred staroga hamama pod Novim mostom, u letnjoj podgoričkoj vreloj noći, a između nas dvojice – Varja. Dok je Ribnica klokotala pod mostom, razgovarali smo pred malobrojnom, ali odabranom publikom, u kojoj su bili i dragi mi ljudi do kojih mi je stalo, Rose Fistanić i Boris Dežulović, Kruno Lokotar, Branko Dimitrijević i, dakako, Hana Selimović – Dulsineja i Nataša Rostova Igora Vuka Torbice. Javan je audio i video snimak tog razgovora u kojem nisam škrtario na rečima ushićenosti što se jedan takav ne samo talentovan reditelj, nego nepatvoren čovek, pojavio među nama, da njegova autentičnost zrači u javnom vremenu. A Igor Vuk tada je rekao i ovo:

„Ne vidim način da nakon trideset, ako ne i četrdeset godina sustavnog i sistematskog uništavanja svega, vi možete, na bilo koji način, intelektualno ili politički, programski naći put iz kaosa koji je nastao. To jedino biologija može da promijeni. Ali to što jedino biologija to može, to ne znači da mi moramo šutjeti i čekati. Ne! Upravo suprotno: mi moramo stvarati preduslove stalnim ponavljanjem o tome kakva je situacija, pa da se uopšte neki ‘šift’ (shift) dogodi u društvu.“( https://www.youtube.com/watch?v=AHy7Yi7fUus&feature=share)

Bili smo u dobrom raspoloženju, u iskrenom, srdačno smelom razgovoru, javno, pred publikom i kamerama – obojica uz dlaku, bez dlake na jeziku. Rekao sam tad Igoru: „Vidi, ili ćeš izabrati karijeru, ili sudbinu.“ Od srca se nasmejao.

Igor Vuk Torbica izabrao je sudbinu. Neustrašivo.

Tužan sam, žestoko, do dna duše, što on neće ostati da živi i radi posle mene, čemu sam se nadao, i što sam u našem podgoričkom razgovoru izrekao, kao što se da čuti.

Da li je ljudskog duha dostojnije da trpi udarce i ubode nasilničke sudbine, ili da se s oružjem digne u otporu na to more muka i nepravde, i zauvek ga okonča? Ili da se umre, da se usni, i ništa više – da se tim snom kaže da smo prekinuli najzad s tim jadima što smo ih nasledili? Biti il’ ne biti – to je pitanje.