Imperija uzvraća udarac

Neće to baš reći na velikim međunarodnim skupovima, ali na manjim manifestacijama, poput otkrivanja spomenika nekom od svojih imperatora, ambasador neće propustiti priliku da upotrebi tu carsku reč: imperija.

Kako se Ruska Federacija kao imperija kali za vreme Putina, može se jasno sagledati i kroz njenu filmsku industriju.

Naročito je tu simptomatičan film „Admiral“ Andreja Kravčuka, o ljubavi admirala Aleksandra Kolčaka i Ane Timirevne, supruge njegovog kolege.

Spektakularna je to ratna melodrama kakva je u Rusiji bila nezamisliva od rušenja Berlinskog zida do dolaska Putina na vlast, a mogla bi biti snimljena još samo u Holivudu.

Ovde nije posredi tek finansijska, visokobudžetna i tehnološka, nego, pre svega, ideološka podudarnost između američke i nove ruske industrije filma.

Iz toga proizlazi i estetska podudarnost.

U osnovi svetonazora Kravčukovog filma jeste ekskluzivitet aristokratskog sloja, koji se tu uzima ne samo kao ključan za državu i nacionalnu kulturu nego i kao razlog zbog kojeg svi drugi društveni slojevi postoje i rade.

Svojim ideološkim, snažno naglašenim jednodimenzionalnim stavom, ovaj film puno zajedničkog ima s filmovima socrealističkog manira – na koji se ugleda i kapitalrealizam Holivuda, prikrivajući to glamuroznošću i spektakularnošću.

Dakako, više nije posredi apoteoza radnika, seljaka i partijskih trudbenika, nego aristokrata, pristalica monarhije i državnog pravoslavlja.

Stoga bi se ovaj istočni pandan Holivudu mogao nazvati monarhorealizmom.

Aristokrata, to je sad vrlina po sebi. Njegovi maniri, oličenje su vrednosti koja se može zadobiti samo rođenjem.

Njegova odanost caru, ovde se tumači kao odanost samom vrhovnom dobru. Njegova prilježnost u crkvenom ritualu, ovde nije ništa drugo do pričešće u samo Transcendentno, za šta čovek prosta roda i slabih primanja nikad nije spreman.

Najviše što kmet može, to je da oponaša aristokratu, zadovoljan što mu je ukazana čast da se nalazi u njegovoj blizini – na izvoru same vrline, koja je njemu uskraćena.

Gledano iz utopijske perspektive društvene emancipacije kao klasne ravnopravnosti, film „Admiral“ je reakcionarno delo: proizvod desnog konzervativizma, recarizacije i klasnog raslojavanja u savremenom ruskom društvu.

Izuzmemo li nekoliko doista izvrsnih sinematičkih sekvenci, na primer, spektakularan ratni sukob ruske i nemačke flote, smrt carskih mornaričkih oficira u Sevastopolju koje su boljševici pogubili (vezani kamenom oko vrata lelujaju na morskom dnu pristaništa), film se usredsređuje na sentimentalni život kontraadmirala Alekandra Kolčaka, koji će postati predsednik Privremene vlade i glavnokomandujući vojske belih, te na, uzvraćenu mu, ljubav prema ženi kolege.

Važni događaji iz samog građanskog rata koji Kolčaka karakterišu kao vojskovođu i političara, ali i kao ličnost, i to neuporedivo dublje nego njegov odnos prema ljubljenoj ženi, sasvim su prenebregnuti.

Tu nema ni pomena, na primer, o hapšenju članova Direktorijuma pre admiralovog izbora za predsednika Privremene vlade, niti o masovnim streljanjima i mučenjima političkih neistomišljenika te seljaka i Jevreja, što je nedelo belih.

Beli su ovde prikazani isključivo kao časni stradalnici koje su, naposletku, izigrali i saveznici.

Ne pominje se ni to da je, ne pristavši da prizna nezavisnost Finske, Kolčak, u stvari, omogućio boljševicima da lako osvoje Petrograd, jer je trupama svog saborca Nikolaja Judaniča uskratio finsku vojnu pomoć.

Nema grešaka, nema mana, nema poroka, nema nepravde na strani kontraadmirala.

U filmu je sve uloženo na prikazivanje plemenitih osobina aristokratije – osobina zajemčenih poreklom, pravoslavnom verom i odanošću otadžbini, oličenoj u imperatoru.

Kolčak je uparađen kao oklopnik bez mane i straha, prvi među jednakim oklopnicima aristokratije.

Godinama živeći s ljubljenom ženom, koja ga prati kroz sve nedaće ratnog života, Kolčak, ako je verovati Kravčuku, u izražavanju svoje ljubavi nije išao dalje od poljupca u ruku.

Tako to, naime, radi aristokratija – ešalon sve samih bespolnih anđela.

Njihovo je ne samo carstvo zemaljsko nego i ono nebesko. A nama za nauk, estetika imperije uvek je puritanska.

Holivudizacija ruske kinematografije, amerikanizacija ruske imperijalnosti, vidljiva je i u boljim filmovima Putinova vakta.

„Tajkun“, Pavela Lungina, podseća na Kopolinog „Kuma“.

„Kuća ludaka“ Andreja Končalovskog, u prvoj svojoj polovini, produženi je spot Brajana Adamsa.

„Rat“ Alekseja Balabanova, gotovo je avanturistički film.

Rat svuda. Rusi su okrutni.

Čečeni su okrutni. Engleska vlada je bezdušna. Premijer Bler ne pristaje na ucene terorista.

Predsednik Putin ne pristaje na ucene terorista. Ruska vlada je bezdušna. Sve su vlade bezdušne. Ali, samo neke među njima imaju status imperijalnih sila.

Teško onom ko im se nađe na putu.